Што сикћеш безуба змијо?

Слободна нација може имати ослободиоца, а потлачена само другог угњетача.

Монтескје

Оно што је одвојило Улрике Мајнхоф од Софије Шол свакако није био недостатак савјести – а ипак је било тако јасно да црну ружу од бијеле руже дијели читав један свијет.

Јирген Хабермас

Демократско зрење и „Правда за Давида“

О окупљању „Правда за Давида“ претходно нисам желио писати. Али, уколико су се са свих страна ројеви мамелучких експерата оборили на овај скуп као на антисрпски и шарповско-сорошевски, обојено-револуционарни, субверзивни и, сасвим екстремно, анархистички, остао сам дужан експертима за лијепе аргументације. Semper ego auditur tantum? nunquamne reponam… А неке су аргументације у истини тако лијепе да је тужна околност што не могу и приватно експертима исказати моју захвалност. Овдје ми конвенције јавнога иступа диктирају у избору ријечи. То излазим пред експертa као Вук Мићуновић пред Риџал Османа. „Знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто свакојако.“

Истичем овај изузетак: нећу говорити о Предрагу Ћеранићу. Јер, Ћеранић је човјек врло образован, и што је важније – декан, а ја нећу да будем упамћен као дежурни enfant terrible спрам деканȃ у Републици Српској. Уз то је Ћеранић, као необично свестран човјек, и први обавјештајац међу деканима, а мени је дојадило што ми и удбаши са мање стажа снимају телефонске разговоре. Већ ми је академик Поповић довољно упропастио љубавни живот. Јер, како год се у некој дјевојци разгори љубавна страст за писцем ових редова, ипак неће да ми говори враголасто у телефон, од стида пред академиком Поповићем. Ако би ме сад и декан Ћеранић почео прислушкивати можда би снимци академика Поповића трпили од микрофоније, а мој љубавни живот двоструко. То су моји разлози.

*

Проблеми демократског легитимитета, слободе и политичког ауторитета су најтежи проблеми политичке теорије. Осим у објашњењима медијских експерата. У њих су то најлакши проблеми. Власт је да влада а народ да слуша. Власт располаже силом. Све сем тога је анархија, ако није издаја.

Ја не знам поуздано да ли ми желимо слободу, али ја од тога полазим. Ја не знам поуздано да је Давид Драгичевић убијен и ко га је убио, али у сумњивим околностима подржавам миран протестни скуп. Јер је мирно окупљање уставно право грађана. Експерти, напротив, све знају поуздано. Знају да Давид Драгичевић није убијен, или ако је убијен да су га убили страни диверзанти. Знају да је миран скуп грађана обојена револуција и рушење институција. Знају и геополитичке векторе под чијим укрштањем је то логична резултанта. Али, зато су они експерти, а ми анархисти. И ту је развође памет. У дихотомији родољубља и издајства развође је поквареност срца. Јер смо глупи и дрски – зато смо анархисти, а јер смо покварени – зато смо издајници. Експерти су, напротив, увијек паметни и увијек родољуби.

Сад, прије него бисмо пришли појединачним аргументима експерата, треба да одговоримо на питање шта је експерт. И то популарни експерт, за револуције и безбједност. Јер, такав експерт изгледа нешто сасвим друго од експерта који рјешава сложене проблеме у неком техничком институту.

Шта је, дакле, уопште то – експерт?

Убједљив одговор је дао Кисинџер, који је то могао знати. Експерт је, по Кисинџеру, појединац који је способан да артикулише интересе моћи. Нека је дозвољено да додамо за популарног експерта: да ове интересе заступа иза sine ira et studio привида – специјалистичког знања. Због напетости између стварног заступања и привида објективности, експерт је принуђен на подвале и софизме. Ово је објаснио још Русо поводом Гроцијусовог удварања Лују XIII и Барбејраковог Џорџу I: „Да су та два писца усвојила права начела, све би тешкоће пале и они би увек остали доследни; али би они на тужан начин рекли истину и удварали би се само народу. А истина не води богатству, и народ не даје ни амбасаде, ни катедре, ни пензије.“ Приписујући ретроактивно наше термине, Русо је Гроцијуса и Барбејрака очевидно сматрао – експертима. И декан Ћеранић је добио катедру, и деканско звање. Али, рекох, нећу о декану Ћеранићу.

Како моћ не постоји апстрактно него конкретно, кроз њене носиоце, интерес моћи је интерес одређене елите моћи, или прецизније „елите власти“ (power elite) по познатој формулацији америчког социолога Чарлса Рајт Милса. Ова артикулација интереса моћи је, дакле, за популарног експерта conditio sine qua non, и ако нисте то способни можете бити експерт само својој госпођи. Ако сте способни али нисте вољни, једнако. Елита власти, која контролише медије, неће вас нигдје показати као експерта. Нећете нпр. моћи гостовати као експерт код елегантног господина Шкоре у Апострофу. Јер, баш због строгог избора експерата и водитељског ауторитета, господин Шкоро је у народу познат као Диздар; а због елеганције као симпатија Сузане Манчић.

Како публика полаже на форме и конвенцију, и уколико за вас чује, већ прикраћењем овог медијског бренда ослабљена је сила ваших разлога, и vice versa. Ако вам, дакле, падне на ум да озбиљно артикулишете интересе народа, грађана, тзв. обичног човјека, припашће вам улога фусноте и глуво дозивање са маргине – положај налик оном архетипском сну у коме се упињемо да пустимо глас и остајемо нијеми. Јер, обични човјек нема својих великих медија, него само необична елита. Поврх тога, нећете за такву артикулацију добити новац. Русо је нпр. често живио у крајњој биједи, и помаган даровима галантног племства које га је поштовало упркос његовом непријатељству. То је стога што Русо није био – експерт.

У складу с тим, ево мога хибриса: можда је обичан човјек, читалац, прочитао неку књигу више него декан Ћеранић, али је ипак декан Ћеранић експерт а читалац није. Јер, нису важне књиге. Да ли ме разумијете? Декан Ћеранић је, несумњиво, изразито образован човјек. Али, рекох, нећу о декану Ћеранићу.

Експерт је, дакле, медијски комесар елите власти.

Рајт Милс и Чомски сецирали су у танчинама овакву функцију експерта у медијима Сједињених Држава. Интелигенција је тамо у главном кооптирана на овај начин, и служи интересу елите власти. О овом удесу интелектуалца записао је Рајт Милс: „Образовани човјек није постао филозоф-краљ; али је често постао савјетник, и поврх тога сасвјетник човјеку ни налик краљу, ни налик филозофу.“ Припадајући сами средњем дијелу друштвене пирамиде, ови експерти застиру идеолошком завјесом невољну базу, и нарочито опулентни врх који одлучује. Тај врх и ту базу они у истини ни сами не виде, јер им је врх недоступан а у народ не излазе. Већина ову улогу игра свјесно, и то су „најмљени публицисти“ и „академска пискарала“ (hired publicists, academic hacks) који ропски опслужују унутра амбицију а споља синекуру.

Мање је несвјесних играча који играју по музици властитог срца. У нашем случају, то би био Рајко Васић кад не би имао партијску плату. Јер, он је опсједнут партијом као Голум прстеном. То је, можда, и Андреј Фајгељ, који вољно-невољно служи власти јурећи свуда атлантисте, налик оштроумном племићу од Манче који је свуда видио опасност, па гонећи армију витезова разгонио стадо оваца.

Ова је функција експерта ненадокнадива у укупној архитектури привида, и у сужавању политичког дијалога и дејства у простор који не угрожава елиту власти. Јер, у тоталитаризмима старог облика полагало се много више на отворену силу и тврду пропаганду, а у либералнијим друштвима, којима и ми припадамо, на сублимнију пропаганду коју Чомски, позивајући се на Хјума, одређује као контролу јавног ума (public mind). Ова контрола јавног ума се технички појављује као израда сагласности (manufacturing consent) по термину пионира и првог ауторитета пи-ар индустрије, Волтера Липмана. Израда сагласности обавља се филтрирањем јавних информација, експертским вредновањима тих информација, окупљањем на тачкама заједничког страха, и сузбијањем несагласног, дисидентског мишљења. Иза тако обезбјеђене идеолошке завјесе, онда, елита власти може да стоји задуго, мирна и скривена, са врло једноставним али зазорним начелима. Најчешће се ради напросто о новцу и корпоративној моћи, о „племенитом хватању плијена“ (noble game of grab) казано Рајт Милсовим изразом.

Самосталност је санкционисана, и, према томе, циљно нерационална. На то указује Чомски кад каже да су непокорни људи искључени, скрајнути, и – возе такси. Шта је онда са покорнима? Заврше на факултету као декани. Тако смо имали поучну ситуацију да је Статут Универзитета подшишан према природној тежњи пупољка, в. д. декана Ћеранића, да процвјета у – декана Ћеранића. Јер, шта кошта да подшишамо општи нормативни акт према амбицији важнога експерта? Кошта, у начелу – разарања Универзитета, уколико интерес појединачне воље арбитрарно мијења општу вољу садржану у закону или аутономном општем нормативном акту. Али, рекосмо, нећемо сад о декану Ћеранићу.

Наставак

Можемо ли, онда, нешто направити са оваквом теоријом код нас? У технологији владања, у политичком опсјенарству и пацификацији народа, важе свуда слични принципи и често је разлика прије у степену него у квалитету. Технологија владања и пи-ар се систематски изучавају, историјски и компаративно, а ресурси су свима доступни. Маркс је једном казао да развијене земље показују неразвијеним слику њихове будућности, а многи томе иду на руку вољно-невољно, и преписујући. Тако смо од почетка XXI вијека регрутовали и експерта, пи-ар службу која је у Сједињеним Државама развијена још док је у нас био поштенији политички комесар или агитпроп. Име је друго а задатак исти: идеолошка одбрана елите власти и „племенитог хватања плијена“. Размишљања Рајт Милса и Чомског не могу се просто пресликати, али множина важи, а друго има образовну ако не практичну вриједност.

Моја теза је још једноставнија. Улога популарних експерата је да саботирају политичко зрење и подупиру одржање „продуженог старања“ над грађанима. На томе се онда подижу патерналистичке елите, концепт анахрон и погубан за мала политичка тијела као Република Српска. Али, врло згодан за елите, и зато њихов интерес, који експерти заступају.

Што су се експерти острвили на скуп „Правда за Давида“, то је зато што елита власти коју они заступају може да претрпи конкретну политичку штету у конкретном случају, уколико се покаже њихова одговорност у години избора. Тада, неки би морали одговарати и кривично. Борба је већ тим рововска.

Али, што су се они острвили на сваки скуп на исти начин, то је зато што хоће да сатру сваки народни покрет и уздигнуту главу, или злокобну „отпорашку“ песницу, сваку грађанску солидарност и сваку организацију која прелази праг структурног значаја и тиме постаје фактор у укупној суми политичке игре.

На исти начин оклеветани су сви прошли протести, и много прије случаја Давида Драгичевића. Сјетимо се, ономад је једно страшило, именом Лука Петровић, грађанима казало овако: „онај ко дође на протест, сматраћемо да подржава издају Републике Српске. Да није човјек власти то би била пар екселанс експертска изјава, јер би била – непристрасна.

Слично су нападнути и скорашњи протести против цијене горива. Није примарно важно на шта протест циља, само ако по масовности, методу, одлучности и организацији прелази праг структурног значаја и угрожава елиту власти. Јер, грађани су фактор с којим овај поредак не рачуна, они треба да ћуте и да су послушни, а да су слободни само на дан избора. Та се слобода на дан избора и допушта јер је ефикасно изиграна, и о томе треба цијела посебна расправа. Још Русо се ругао овој слободи у Енглеза: „Енглески народ мисли да је слободан, али се љуто вара; он је слободан само за време избора чланова парламента: чим су они изабрани, он је роб, он није ништа.“ Буркхарт је једнако видио изазов модерности у демагошким тиранима који ће све обећати па све чинити по вољи. Талмон и Попер су надуго писали о тоталитарној демократији.

Рачуна се, дакле, искључиво на демократско учешће грађана посредовано партијом и њеном дисциплином, што је легитимно али није довољно, нарочито уколико су то отуђене, бирократске и бизнис партије као у нас. Екстремно ову тезу о искључивој партијској легитимацији заступа нпр. Рајко Васић, за кога је све што није партијско – анархистичко. То је у Европи јуна мјесеца љета господњег 2018. врло чудна доктрина, која долази само од стицаја дугог језика и кратког образовања. Анархизам стоји овдје у пејоративном знаку, као слијепа деструкција, а не као заокружена политичка идеологија.

Експерти у манихејском делиријуму: Фајгељ, Каргановић, Васић

Овим смо дирнули теоријски у средиште проблема, а практично у осиње гнијездо: питањем о грађанском учешћу у републици (res publica) уопште, које је идентично са политичким стасавањем нације и сазријевањем озбиљне демократске културе.

Стивен Брајер, судија Врховног суда САД-а у актуелном саставу, објашњавао је неколико пута америчким грађанима њихов устав овако: то је документ основних начела која подижу демократски политички и правни поредак, али је устав мртво слово без живог учешћа грађана у политичком животу своје државе. Други велики амерички судија, Лернед Хенд је казао слично: „Слобода живи у срцима људи; кад тамо умре, ниједан устав, ниједан закон и ниједан суд не могу је више сачувати.“ Трећи, и један од највећих, судија Брендајс, у случају Витни против Калифорније из 1927закључио је варијацијом на Тукидида: „Они који су извојевали нашу независност вјеровали су да је крајњи циљ државе да учини људе слободним да развију своје способности… Они су вредновали слободу једнако као циљ и као средство. Они су вјеровали да је слобода тајна среће и да је храброст тајна слободе.“ То мишљење судије Брендајса касније је бескрајно цитирано у америчкој правној и политичкој теорији.

Тројица судија казали су основну истину: да институције пропадају од грађанске апатије, а не од здравог активизма. Ту спадају и мирни протести. Експерти пак, ову основну истину обрћу на главу. Радећи по задатку, они се показују као сијачи страха и тровачи јавног ума. Чанколизи и торбари елите власти. Левијатанов пртљаг.

Слобода о којој је говорио судија Хенд је непрекидно гушена и у Америци. И баш ту слободу, у срцима људи, сатиру и комесари наших елита, који су пренесени у медијима као експерти. Зашто то раде? Зато што је то циљ елите власти.

Јер, грађанин је скуп права и обавеза, па ако своја права не користи он је грађанин на папиру, али де факто – поданик. Експерти, онда, трују мисли људи, како би они из љубави према роду и држави пристали на подаништво тачно одређеној елити власти. Отрованих мисли, грађани одустају од свога права на миран протест како не би њиме срушили своју државу. А своју државу и институције у истини руше ћутањем и апатијом.

Како то, онда, експерти трују? Погледајмо неколико примјера.

Овај је посао у наставку понешто мучан, али неопходан зарад хигијене јавности. Врло налик чишћењу клоаке. Ја, уосталом, нисам гадљив човјек, али читалац можда јесте.

Фајгељ

Андреј Фајгељ је понешто атипичан експерт али се нећемо бавити тим, него учинком: његовом реакцијом у којој разоткрива протест „Правда за Давида“ као обојену револуцију.

По логичкој структури Фајгељев аргумент спада у petitio principii грешку: у доказу се претпоставља као истинита теза која треба да се докаже, тј. да се догађа обојена револуција. Према изразу, пак, представља текст сентименталну апологију мужевности којој је, уопште, најсклонији немужевни тип.

Фајгељ полази од – цмиздрења, у коме налази јасан симптом обојене револуције. Цмиздрење значи размажени плач, плач без невоље, пренемагање. Није јасно како би плач над убијеним момком, што скуп тврди, био цмиздрење. То и кад би било плача на скупу, а плача нема. У Давора Драгичевића има туге али нема сентименталности. У Фајгеља, напротив, нема туге али има сентименталности.

Писац даље ступа пречицом: како је цмиздрење срачунато на ефекат, као у размаженог дјетета на примјер, то је оно нужно јавно, оно се показује. Жалост је у осами, а јавна жалост је цмиздрење. То значи: ако скуп хоће да ожали Давида Драгичевића, онда то може учинити само приватно. А у том случају, и нема протестног скупа који је по својој природи – јаван. Управо као јаван предвиђен је и гаранцијом у члану 30. Устава Републике Српске. А по Фајгељу, дакле, излази немогуће да у исто вријеме жалите Давида и да протестујете на скупу „Правди за Давида“. Врло згодан закључак. Adventavit asinus, pulcher et fortissimus.

Ако занемаримо да је Фајгељев текст цмиздравији од окупљања „Правда за Давида“, остаје питање – како је то цмиздрење обојена револуција? У том одлучном тренутку у аргументу Фајгељ – линкује Каргановићев текст. Он не разрађује срце аргумента него га преузима од експерта Каргановића. Тиме претпоставља оно што треба да докаже, или обожава Каргановића као схоластик Аристотела. Magister dixit.

Даље чини и тај уступак Каргановићу, и признаје, за сврху потпуне расправе, могућност да је Давид убијен. Али и у том случају, чак у том случају, принцип cui bono открива да је скуп у интересу оних који управљају обојеном револуцијом а не у интересу, рецимо, породице Давида Драгичевића или сигурности грађана Републике Српске. Јер, грађани су неспособни да ишта ураде сами за себе, и кад год да изађу на јавни скуп то је обојена револуција коју наводе „атлатнтски магови“. А кад га коментатор, извјесни Милан Глигорић, пита за доказ да се догађа обојена револуција, онда Фајгељ у ауторском одговору каже: Управо си ме питао „како типични сценарио обојене револуције може да изазове обојену револуцију“. Шта на то да ти одговорим?“ Тако закључује, како и доликује, овај petitio principii умотан у сентименталну тираду о мужевности.

Како је, пак, Фајгељ занесен својом мужевношћу сугеришу два момента. Прво, у наставку на претходни текст, даје Фајгељ неодмјерен каламбур „Правда за Давида! Давид је правда!“ у коме чињеницу да је вијест о скупу пренијела и телевизија Н1 узима као доказ атлантистичке архитектуре. Нема везе што је пренијела и Русија Данас на њемачком. Давид Петреус је очевидно тај Давид за кога грађани на Тргу Крајине траже правду, а не Давид Драгичевић.

Али још више ову занесеност мужевношћу показује некрофилни аргумент, који је Фајгељ, нажалост, поновио и овом приликом, и који се бави смрћу једнога дјетета. Некрофилни аргумент иде овако: глумац је играо скаредну улогу па му је, касније, умрло дијете. У томе Фајгељ онда види тајну везу и прст Провиђења. Оваква недораслост метафори, и овакав ретрибутивни аргумент не спада ни у зилотски фундаментализам, а не у српски православни канон. Не знам ко је Фајгељев Бог, али то није српски Бог. Поред основног неукуса и дубљења у ране породици, овакав post hoc ergo propter hoc је и тровање српске јавности концептом који не спада у српску традицију, него у пишчево лично изопачење.

Коначно, с Фајегељем закључујемо сљедеће: кад Давор Драгичевић, тражећи правду, износи властиту трагедију у јавност – то је цмиздрење, а кад Андреј Фајгељ износи туђу – то је трезвени суд српског мужа.

Каргановић

С обзиром да је срце Фајгељевог аргумента текст Стефана Каргановића, читалац ће помислити да је то, онда, достојна експертиза. А кад испратимо везу, стижемо до једног текста пуног лоше амбиваленције, не од дубине као у Сибиле, него од замућења воде да би се учинила дубоком. Писац ту није кадар да двије мисли досљедно развије али јесте да недосљедно инсинуира, и да заврши готово тимонским огорчењем. Још да се, узгред, препоручи Милораду Додику, јер се надирућој стихији може одољети само под условом да постоји спремност на жртву и одлучност да се пружи аналитички промишљен и зналачки организован отпор. То би аналитичко промишљање и зналачки отпор најбоље извео, за сићу, господин Каргановић, јер је све друге претходно прогласио неспособним.

Ево неколико главних недосљедности, које се тичу основних чињеница у случају: смрти Давида Драгичевића и положаја оца, Давора Драгичевића, у протесту.

Текст започиње поменом „жртвене смрти“ и „жртвеног јарца“ Давида Драгичевића. Трећи пут, у закључку, помиње се „сакрална жртва“ принесена за обојену револуцију. Не знам за личне религиозне склоности писца, ни како сакрална жртва функционише у обреду обојене револуције, али је тешко учитати овом поређењу смисао и као фигури.

Јер, жртва и жртвена смрт значе у старозавјетној и старогрчкој традицији понуду за умирење или захвалност божанској вољи од које зависи људско дјело. Рецимо, као жртвовање Ифигеније пред поход на Троју. Тако је и с нашим предањем, у Зидању Скадра. С обзиром да су према крају текста страни професионалци (британски?) означени као кривци који су Давида отели и усмртили, чију вољу треба жртва да умири? Ако пак неће да умире вољу, него да је баш запале у гњев, као вољу народа, како је то онда жртвена смрт и како то није диверзија?

Али нека буде жртвена смрт, да бисмо продужили. Ако је, дакле, ипак жртвена смрт, жртва је увијек чиста и невина, и у литерарној традицији, а то каже и Каргановић „инсценирана, жртвена смрт недужног дечака Давида Драгичевића“. Овај је исказ понешто амбивалентан, али касније, рекосмо, Каргановић пише да су Давида убили страни професионалци. То значи: Каргановић такође одбија закључак конференције МУП-а од 26. марта, по којем нема индиција да је смрт настала кривичним дјелом. Ово је кључни моменат.

(У продужетку Каргановић, циљајући преко Давида на неискреност скупа, исписује овакве шеретске досјетке на рачун покојног Давида Драгичевића: „изузетно комуникативна млада особа“, „дружељубиви дечак“, „тинејџерски несташлуци кобне вечери“, „враголије те вечери“, „жртвени јарац“ Давид би се могао кандидовати за предсједника према броју постхумних пријатеља итд. Јер, овакве шеретске досјетке су знак здравог, трезвеног и строгог суда српскога мужа, и то нас је већ научио Фајгељ. Тако суде мужеви, а жене наричу. А само најтврђи мужеви, и експерти који не дају саосјећању да искривљује поглед, исписују овакве досјетке о невино убијеном младићу, кога су „убили страни професионалци“.)

Рекосмо да је Каргановић заузео став да је Давид Драгичевић убијен и бачен у ријеку. То је поновио два пута у тексту. Убиство су учинили страни професионалци да мобилишу масе, вели он, highly likely. У реду.

Затим Каргановић суди овако. Пријатељи убијеног Давида Драгичевића истичу необичне захтјеве и протестују против закључка надлежног патолога. Они сматрају да је Давид убијен, и да су га убили неки елементи органа власти, који сад покушавају сакрити убиство верзијом о „утапању“. Али, они немају никакве форензичке квалификације, и истичу ове будаласте и необичне захтјеве у складу са својим фантастичним закључцима. А какви су онда закључци Стефана Каргановића, као експерта? Исти такви: да је Давид убијен, па затим бачен у ријеку. Разлика је у томе што Давидов отац и пријатељи мисле да су убице елементи из органа власти а Каргановић зна да су страни професионалци, highly likely. Како би, уосталом, обични грађанин знао да ли су убице припадници МУП-а или страни професионалци? Али, Каргановић има право да одбаци закључак конференције као експерт, а отац и други „бунџије“ то немају, јер нису експерти.

Да би било занимљивије кажимо овако: Каргановић истовремено одбија и прихвата закључке конференције МУП-а.  Јер, њега не занима истина него санирање кризе и „угушење револуције“.

Погледајмо.

Он критикује Милорада Додика што није стао иза компетентног обдукционог налаза надлежног патолога, и „брутално наметнуо утисак“ маси. Није важно што није предсједникова надлежност да ишта од тога ради, ни то што и Каргановић сматра да је Давид убијен. Треба „брутално наметнути утиске“. Да је Стефан Каргановић човјек кога занима истина, он би, полазећи од својих закључака и закључака скупа „Правда за Давида“, могао направити једино ову синтезу: да су неки елементи органа власти у вези са страним професионалцима који су убили Давида, јер их крију. Или крију неки свој пропуст у томе. Јер, ако зна Каргановић зна и врх МУП-а. То би, онда, била хипотеза о специјалном субверзивном рату који поједини чланови МУП-а воде против властите институције. Али не. Каргановић се не занима истином него тзв. кризним менаџментом, тј. он је човјек задатка: онај Кисинџеров експерт, али из кинеског шопа. Спрам свеца и тропар. Чудновата је то земља у којој експерт ниже овакве недосљедности, и који је на темељу истог закључка експерт, на темељу кога су чланови скупа – обојени револуционари.

О Давору Драгичевићу, оцу, Каргановић се такође изражава амбивалентно а не категорично. Он тврди да је Давор радикално измијенио свој тон и своју причу и да се то не може објаснити „нормалним психолошким механизмима“. Нека буде. Како онда то објаснити? Он је засигурно, вели, постао предмет обраде „дискретних усмеривача ових спонтаних процеса“. Али како? На једном мјесту говори о факторима који су „видно почели да њиме манипулишу“ а на другом, сасвим бестидно, али кукавички амбивалентно, цитатом Панча Виље о „гранатирању пезосима“. То јест, Каргановић инсинуира да је Давор Драгичевић примио новац и почео да ради у случају убиства свог сина за – његове убице. Ако заборавимо на бестидност и нискост оваквих претпоставки, остаје питање: како се то слаже да је Давор Драгичевић једном несвјесно укључен у поступак кооптирања протеста – манипулацијом, а други пут свјесно – примајући новац?

Да би конструисао ово кооптирање протеста Каргановићу је потребан временски џеп, који не постоји. Зато он измишља и фалсификује хронологију случаја. Он каже: Прво су неутешни пријатељи (спочетка у нормалном броју) почели да се окупљају на главном градском тргу, манифестујући своју тугу. Тај дирљиви перформанс могао је да делује помало чудно, с обзиром на то да се осећања и омажи овакве врсте традиционално испољавају не на прометним јавним местима него поред гробног почивалишта покојника. Касније су, онда, по Каргановићу, овом придодати други захтјеви, за правдом итд. То би био сличан аргумент Фајгељевом аргументу цмиздрења. Само, ово је брутални фалсификат.

Ево кратке хронологије. Тијело Давида Драгичевића је пронађено 24. марта. Обдукција је извршена 25. марта. Конференција МУП-а је била 26. марта. Истог дана, 26. марта одржан је скуп на коме су пријатељи изразили сумњу да је Давид убијен и држали транспарент „Правда за Давида“. Правду су тражили, дакле, већ првог дана. Давор Драгичевић је изјавио, ако ме сјећање служи: „Дијете је убијено.“ Једино што није још никога јавно сумњичио. Окидач је, дакле, била баш конференција МУП-а, и нема никаквог временског џепа и измјене става. Прилике су биле наелектрисане јер је претходна потрага трајала шест дана. Пријатељи и грађани нису прво јавно изражавали тугу па тек послије тражили правду. А нису ни могли одмах туговати поред „гробног почивалишта“ Давида Драгичевића јер је Давид сахрањен тек након десетак дана, 7. априла.

Ето какви су биједни фалсификати потребни експерту Каргановићу да би дао убједљиву експертизу.

На ово он веже тезу да је наратив протеста измијењен тако што се „Давид потискује у позадину“ а искрсавају питања о легитимитету, транспарентности система и отуђености институција. Да је Давид потиснут у позадину, то читалац може вјеровати на ријеч експерту Каргановићу, а може и својим очима погледати дневне преносе скупа на интернету. Или, ако је у Бањој Луци, лично изаћи на скуп. Очи су поузданији свједок од ушију. А питање легитимитета, транспарентности система и отуђености институција није никакав „спиновани наратив“ који је први пут сад постављен, потискујући у други план Давидов случај, како би протест био кооптиран у завјереничку агенду. Него је то питање које у Републици Српској стоји постављено двадесет година. Ја га, на примјер, постављам одавно, и много прије ове трагедије која је задесила породицу Драгичевић.

С обзиром на овакве софизме и фалсификате, са становишта елите власти Каргановић је – експерт. Трапав, али ипак.

Са елементарног моралног и интелектуалног становишта Каргановић је – страшило. И то страшило које уображава да у својој теорији револуције рукује Окамовим сјечивом, рукујући у истини месарском сатаром.

Васић

Омиљена тема експерта Рајка Васића је партија. Он се и представља као партијски експерт. Цура о удаји, а баба о уштипцима. Васић, пак, о партији. Али, нас овдје занима његова експертиза о протестима, па ћемо се и ограничити.

Експерт Васић болује од исте болести као експерт Каргановић: непрестано инсинуира а врло мало доказује. А што се без доказа тврди без доказа се може и оповргавати. Њима је, свима, заједнички презир за народ, одатле они полазе, и по томе свака акција која није партијска излази коктел плаћеништва и заведености. Али ни Васић, као ни Каргановић, не може да досљедно заузме став о основним спорним питањима, чак ни о најважнијем питању – природи смрти Давида Драгичевића.

Погледајмо.

Он каже на једном мјесту да је речени случај дугорочно пројектован против Републике Српске „стварањем фаме о убиству“. Тада се, дакле, не ради о убиству, него је самоубиство или несрећа, тј. задесна смрт, лажно представљена. Сљедећом приликом, пошто је оцртао технологију америчког врбовања спавача и сарадника, која је иначе солидно описана, закључује да је „Правда за Давида“ њихов пројекат против МУП-а Републике Српске, и додаје: У Случају несрећног Давида, све изгледа као да су га они убили и одмах лансирали догађај као удар на Јавност. А, у ствари, удар на Институције.“ Овдје су га, дакле, убили странци, само подметнувши то убиство припадницима МУП-а Српске. Добро. Али, у закључку истог текста обрће смјер, и враћа се, па убиства поново нема, или бар доказа за убиство: Кад некоме од тих изнесеш став да нема доказа да је у питању Убиство, они се увриједе, схватају то лично, дискредитују свакога ко тако или друкчије мисли. Ако и Васићу изгледа да су Давида Драгичевића убили странци, зашто се чуди кад грађани одбијају став да нема доказа за убиство? Убиство је прво питање, а тек друго је питање убице: да ли су то странци или припадници МУП-а Српске, или неки припадници МУП-а раде за странце и воде специјални, субверзивни рат против МУП-а? Или, по којем надахнућу Васић мисли да су Давида Драгичевића убили странци ако нема доказа да се ради о убиству? Ништа од овог није објашњено, и експерт Васић теоретише у цик-цак. Инсинуира.

Ово је образац: експерти рачунају на духовну лијеност и расуту пажњу читаоца, па га оптерећују верзијама које ни сами нису кадри да логички и емпиријски провјере и међу собом измире. Или просто – не маре. Они, дакле, не потцјењују само народ, него и свога читаоца. Све што смо изнад казали о Каргановићевим експертским противрјечностима вриједи и за експерта Васића. Разлика између њих је само у томе што Васић не штеди на великом слову, и пише га на врло чудним мјестима у реченици.

Ево још један примјер пар екселанс експертске технике, у Васићевом разливеном схватању чињеница. Он у тексту Илузије о изборима. Правда за изборе. вели  „чињенице су неумољиве“, да би као неумољиве чињенице навео ово: 1) Правда за Давида је исфорсирани случај од плаћеника; 2) посјетиоци скупа на тргу никад нису гласали за власт; 3) гласачко опредјељење је стабилније и дугорочније него што се мисли. У реду.

Али, то нису никакве чињенице, а тим прије нису „неумољиве чињенице“. То су хипотезе. А од хипотезе до „неумољиве чињенице“ је дугачак и мучан пут, осим ако се не ради о „бруталном наметању утисака“ којим се занимају кризни експерти, као Васић и Каргановић. Онда може и пречицом. Ове хипотезе нису по себи важне, него анатомија Васићевих експертиза, из које се види шта су експерти и чему служе. То нису никакви објективни зналци, него пи-ар службе које вољно-невољно артикулишу интерес елите власти и јавно га износе, и који недоказане хипотезе у хипу представљају „неумољивим чињеницама“. Васића не занима истина и правда коју скуп тражи за Давида, него – избори. Јер, он је, најприје, партијски експерт.

А да би све изашло и смијешно, он куди растегљивост појма правда, супротстављајући му управо појам чињеница: „Циљ није никаква Правда за несрећнпг(sic!) Давида. Намјерно није речено Истина. Или Чињенице. Правда је растегљив појам, коубио се да свака свијест то гледа у свом калеидоскопу.“  Ил’ се шали ил’ од збиље бије? Уопште људи уображавају да је правда нека недохватна апстракција. Али ако је и растегљива, тешко да је растегљивија од чињеница у теорији експерта Васића.

Погледајмо сада укратко Васићеве политичке принципе истакнуте поводом протеста. Позиције које он заступа су анахроне и потпуно ишчашене.

За експерта Васића је миран скуп грађана – анархија, рушење институција и разарање демократског легитимитета. То значи и да је Устав Републике Српске у члану 30. прописао – право на анархију, а прописали су је и шире, други устави европских земаља, Европска конвенција о људским правима, Први амандман Повеље о правима САД-а, и још други прописи. Јер, демократија се своди без остатка на уставна политичка тијела, као Народна скупштина и Влада, у којима се не питају ни грађани који су изабрали већину, а не они који су гласали за опозицију или нису гласали уопште. Пита се партија и партијска коалиција, а експерт Васић је партијски експерт. С обзиром да је одавно политички тренд фактичка надмоћ Владе над Скупштином, јер их сачињава иста већина заступљена „у Влади својим ђенералима, а у парламенту својим редовима“, све излази врло згодно. Држава постаје, пречицом, талац партије.

Због овога је тренда Слободан Јовановић казао да се политички динамизам не своди на однос законодавне и извршне власти, јер је то фикција, него на однос владајуће већине и опозиције. Ова, пак, надмоћ владе над парламентом, коју је још описао Сидни Ло у књизи Енглески парламентаризам а којој је Слободан Јовановић написао одличан предговор, имала је у ондашњој Енглеској један коректив, кога је Јовановић истицао као сидро цијелог политичког система. То сидро је – озбиљна нестраначка јавност. Енглеске владе падале су у истини пред јавношћу, на изборима, а не пред Парламентом. Без такве озбиљне јавности, оваква фактичка надмоћ владе над парламентом изрођује се нужно у лични режим или партијску олигархију.

Како ми нестраначке јавности немамо, а немамо ни слободног бирача, него имамо бирократску и бизнис клијентелу, капиларне системе и уцијењену политичку партизанију, и са друге стране поларизовану јавност у режимским и опозиционим телевизијама и штампи, ова класична Јовановићева расправа остаје врло поучна. Није залуду на овом концепту Сидни Лоа инсистирао Александар Мартиновић у Скупштини Србије, послије посљедње побједе СНС-а. Погледајте на шта је изашла Србија под Вучићем. Према овоме већ мора Васић знати како ступа на клизав терен говорећи о недодирљивом демократском легитимитету добијеном изборном побједом. Сем тога, зар он тај исти легитимитет не спори Вучићу који је освојио јачу подршку него већина у Српској?

In parenthesis: Џозеф Раз је, због истог тренда, истакао да основна уставна права треба да непосредно штите највиши судски органи од двију политичких власти, тј. Уставни или Врховни судови, управо због ове фактичке развлашћености грађана у политичком систему. Јер, не може се вјеровати довољно ни демократској већини.

Минимални услов легитимитета демократске власти је поштивање основних уставних и људских права која гарантују мањини заштиту од тираније већине. О овоме се слажу мање-више сви савремени либерални теоретичари, као Попер, Ролс, Дворкин, Хабермас и др. Ако пропусти да уважи овај захтјев за легитимитетом, демократска влада се изопачује у тирански режим ауторитарног легализма. (Толстој је у Васкрсењу записао да је такав чиновник, тип „ауторитарног легалисте“, гори од сваког разбојника, јер се од разбојника човјек још може надати милости.) Ово је класично уобличио Попер, допуњујући основно демократско начело, начело општих избора тзв. критеријумом демократије: „У демократији власт оних који владају мора бити ограничена; критериј демократије је овај: владари, односно влада, може без крвопролића бити распуштена од стране оних којима се влада. Дакле, ако људи на власти не штите установе које мањини обезбјеђују могућност залагања за мирне промјене, тада је њихова влада тиранија.“

Ово би експерт Васић као политички филозоф морао имати на уму, без обзира на то да ли је он лично мирољубив човјек или није. Уколико заступа оваква начела, страшећи људе и проказујући мирни протестни скуп као анархију и насиље против институција, он гуши слободу у срцима својих санародника, и тиме минималне демократске услове.

О том проказивању ненасилних протеста за насиље запазио је згодно Хабермас, да су терористичке акције РАФ-а брзо распршиле сваку дилему и јасно разграничиле насиље и криминално дјеловање од мирних демонстрација. У вези с тим је и Хабермасов мото с почетка, и разликовање Софије Шол од Улрике Мајнхоф. Кад би сада неко почео да политичке циљеве у Српској остварује оружаним диверзијама, то би био најубједљивији примјер експерту Васићу шта је насилно политичко дјеловање а шта миран скуп. Али, ако је то цијена, нека експерт Васић и даље трућа о анархији. Ми ћемо већ доказати ријечима, а не бомбама и калашњиковима, да је то само – трућање.

Јер, кад би сад са друге стране стао некакав Сен Жист, па одговорио експерту Васићу истим тоном, и геслом тзв. борбене демократије: „Нема слободе за непријатеље слободе.“ – то би био увод у један врло несрећан расплет по Србе у Српској. Можда је то и циљ експерта Васића, јер стално подиже температуру и зазива репресију, као што је то можда био и циљ министра Лукача кад је у Скупштини казао оно познато да „он зна шта би он урадио“, ударајући ниско и неодмјерено на мужевност Давора Драгичевића и на правну државу, будући њен чиновник.

Уколико елита власти намами ненасилни грађански протест на насиље, ступамо на терен на коме је елита власти јача, присвојив државни апарат принуде. Ни ја нисам по природи мирољубив човјек, вјероватно још мање него експерт Васић. Али је насиље, сем у ријетким случајевима, штетно, и приглупо, јер служи само намирењу гњева али не служи циљевима.

Ако је, пак, експертски језик овакав језик пријетње и клевете, оставите им, нико их се не боји. Кадри су да изазову само презир или подсмјех. Ријечима Љубомира Недића: „песници су се испевали, а место песништва настало је стихотворство.“ Тако, и експерти су већ одиграли улогу, па се изрођавају у карикатуру.

Правда за Давида!

Казао сам, па ћу поновити. Ја не знам поуздано да је Давид Драгичевић убијен и ко га је убио. Али знам поуздано: да је то, уопште, могуће. Утолико прије уколико је полицијска верзија са конференције звучала дубоко сумњива сваком ко ју је слушао.

Полицијска убиства се догађају. До данас велику муку са овим муче, рецимо, Индија и Аргентина. Државе иначе врло различите, али сличне по разобрученом полицијском насиљу: уцјенама, сексуалним нападима, отмицама, и чак убиствима. Онда, фалсификоване полицијске верзије прихватају други државни органи и случајеви пролазе без казне. Што их више прође теже је сузбити полицијско насиље, и оно се размахује. Једини начин којим су се и грађани у Индији и Аргентини борили против овога јесте, као и свуда – организовање протеста и пробој у медије.

Сличан случај, уколико је Давид Драгичевић стварно убијен, десио се у Аргентини 1991. поводом незаконитог привођења и премлаћивања са смртним исходом седамнестогодишњака Валтера Буласиа (Walter David Bulacio). Разлика је та што га је полиција послије премлаћивања одвела у болницу, али је он након седам дана подлегао. Обдукција је утврдила ударце тупим предметом у лице, по ногама и табанима. Деценијска борба родитеља и организација за људска права довела је до пресуде у којој је поред новчане репарације наложена истрага и кажњавање одговорних, омогућење учешћа породици у свим фазама истраге, објављивање резултата истраге, и законску реформу у складу са стандардима људских права. Мјере су ишле врло споро, и спровођене дјеломично, уз велико опирање аргентинске елите власти.

Уз то, криминолози наводе два главна узрока незаконитих полицијских убистава, и уопште полицијског насиља: ауторитарно наслијеђе, и релативна блискост грађанског рата. Оба ова услова ми испуњавамо. Према томе, постоји сумња. Оваква сумња није довољна да бисмо икога конкретно окривили, али јесте да тражимо истрагу и отклањање сумње, задовољење правде и права на судску заштиту у случају Давида Драгичевића.

Ријешимо ово питање, свако за себе, оваквом опкладом. Ако је Давид Драгичевић убијен, па не подржимо протест, који су улози? Ако Давид Драгичевић није убијен, а подржимо протест, који су улози?

У првом случају ускраћујемо елементарну грађанску солидарност којом породица једино може и освојити правду против јаче стране која располаже институционалном, политичком, медијском, и чак – физичком силом.

У другом случају протестујемо неоправдано у крајњој линији, али оправдано prima facie, у сумњивим околностима. Обавезни смо да сачувамо трезвеност, и да се не предајемо ни инсинуацијама са друге стране, и без доказа: као у Васковића код кога једнако на један доказ дође пет инсинуација, или Борислава Радовановића, који од времена на вријеме потпуно фантазира.

Давид Драгичевић заслужује правду: да његова смрт не остане сумњива, а да убице, уколико их има, не прођу без казне. То је смисао првог дијела гесла: „Правда за Давида.“

Екстремни закључак био би овај. Ако се, ипак, десило убиство, па се убице провуку некажњено, пристајемо на стављање грађана ван закона, слично као што су у Спарти били хелоти у Криптији, па су их млади Спартијати, у овом ритуалном рату, убијали без казне. У том случају држава не треба да се чуди ако се на крају грађани, стављени ван закона, наоружају и почну сами да се бране и пресуђују. А тада више нема државе. И, ово је смисао другог дијела гесла: „Правда за сву нашу дјецу.“

Да ли ће, онда, Република Српска пропасти од захтјева за правдом?

Кант је усвојио начело Фердинанда I: fiat iustitia pereat mundus. Па га је одмах допунио: свијет неће пропасти од мало више правде. Од правде ће још оснажити.

Неће, дакле, пропасти свијет.

А неће ни Српска.

Оглед о Универзитету (III)

„Држава треба да упамти једном за свагда, да не може и не смије да обавља посао универзитета умјесто њега, и да само омета тај посао сваки пут кад се умијеша.“

Вилхелм фон Хумболт

 

Ecce Homo

Само је смјена ректора Матаруге по абнормалности својој надишла његов избор. Радило се о изнуђеној оставци, дакле, о смјени. А начин је ове изнуде био тако бестидан, осион и дрзак, да ће имена „студентских првака“ у хроникама академске јавности Републике Српске остати уписана као знак општег презрења: „јер је потребно да дођу саблазни, али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан.“ (Мт. 18, 7) И све ће се ово једном јуче звати.

Кад је проф. др Милан Матаруга биран за ректора, ја сам јавно критиковао тадашњи поступак. Па онда и професора Матаругу као „кандидата СНСД-а“ иако сам мислио да је, персонално, много мање зло по Универзитет његов избор него избор Новака Кондића или Витомира Поповића. И показало се. Али прва је тачка сваке израђеније критике увијек дубљи процес, његов садржај и идеја, а појединачно људи су друга тачка критике, тек по свом положају и улози у овом процесу. Садржај конкретног процеса овдје је био: политичка разградња универзитета која се испољила у оном судару интересно-политичких група око Новака Кондића и Милана Матаруге, и резултовала троструким понављањем избора.

Преварићемо се, дакле, у мишљењу да се овдје сад десио неки брзи и ненадани десант на Универзитет, иако би ова политичка акција, узимајући је издвојено, споља и изгледала баш то: муњевита диверзија, као налик оној совјетској против Хафизула Амина. Напротив, ово је само развој оне исте кризе која се показала и у поступку избора ректора Матаруге, то је један и јединствен процес у свом развоју. Као што туга изједа срце а рђа жељезо, и политика је дуго изједала изнутра Универзитет, свеудиљ и испотиха, па се више откривајући. И ако се баш хоће, овдје је процес – метастазирао.

Исте оне силе, дакле, које су професора Матаругу подигле на мјесто ректора, сад су га и обориле, или дио тих сила придружујући се оним које су већ биле отпор и код избора. Тако је претходно понижен Универзитет големом фамом око политичког избора, а сад је понижење утврђено политичком смјеном. Утолико више уколико смо још морали слушати увредљива тумачења врло узорних студентских вођа.

Ово можемо до краја разумјети само ако поновимо основне истине, које додуше сви знају, па их упоредимо са критичним случајевима на Универзитету. Јер поводом ових истина многи и врло утицајни се труде око тога да се оне забораве. А да се, онда, образовање и Универзитет утемеље на сасвим произвољним, али конјунктурним интересима који немају главну везу са образовањем и Универзитетом, него су политички или чисто лукративни. Агент ових интереса јест цијела једна каста коју сам ја претходно, немајући бољи израз, назвао кентаурима.

На тај начин и свака апологија сада бившем ректору првенствено би се тицала тих подземних, основних процеса, које сви већ јасно видимо. Тек потом тицала би се појединачно професора Матаруге који је као изабрани ректор ипак вукао добре потезе на Универзитету, и боље него што сам ја лично мислио. Уопште је изгледао ректор који би могао понешто отворити и модернизовати Универзитет. Због тога је и заслужио јавну реакцију против овакве смјене.

Ако ми је припало да изговарам труизме, и подсјећам јавност на то шта је универзитет, шта је аутономија универзитета и шта академска слобода, учинићу. Само претходно неколико ријечи о студентским првацима, и сасвим лично.

Мртве душе

До данас нема недовршене књиге за којом више жалим, него што су Гогољеве „Мртве душе“. Грандиозна епска поема, као пишчев magnum opus, која би се развила у три дијела налик Дантеовој „Божанственој комедији“, и у којој би руски порок прошао кроз очишћење и стигао до апотеозе руског живота и руске врлине, остала је фрагмент. Стваралачка снага је посустала, и писац је, у растројству, пред смрт уништио други дио, тј. пут очишћења; препород врлине није ни исписао, и остао је само – порок. Али овај фрагмент о пороку, који знамо као „Мртве душе“, исполинско је и бесмртно дјело.

Него, зашто ово скретање, или у каквој су вези „Мртве душе“ са догађајима на Универзитету? Веза је у типу антијунака: студентски вођи овдје потпуно су тип Гогољевог Чичикова, а то значи они су субјект баналног порока. Ниске амбиције, сирови инстинкт, најгора протејска природа, лукавост, дрскост, сплетка, бестидност, све ове особине они носе и потврђују. А најприје, све је ту банално и недостојно, ситношиђарџијско и филистарско, да се очевидно изрођује зликовац у карикатуру.

Кад је професор Матаруга, дајући оставку, казао да одређене мрачне силе вуку Универзитет назад, то он није погријешио, него је сасвим пригодно означио те силе мрачним с обзиром на то шта политичко саботирање Универзитета значи за једно друштво. А ако су војници тих одређених мрачних сила ови студентски прваци, онда се све лијепо разумијева у овом Гогољевом кључу: посве комичне и недостојне појаве, као предсједник УС РС Ратко Савић, али које утичу и на најозбиљнији друштвени посао, и производе несагледиву штету друштву за дуго вријеме, зарад приватног интереса и брзе добити.

Ако смо казали Ратко Савић, и ако се овај маркантни млади човјек приказао као лидер у овом преврату, онда је правично да се позабавимо њиме као једним умјесто многих. Ја лично, уосталом, врло волим такве лидере.

Најприје, Ратко Савић је неколико пута подвукао да је акција спонтана и студентска, и да нема у њој политичке супстанце иако је он члан СНСД-а јер му се „свиђа Милорад Додик“ и јер „мисли да је он добар политичар“. (А „зар је то неко кривично дјело“?) Али погледајмо како се представио Ратко Савић, и да ли његове политичке склоности са овим пучем немају баш никакве везе.

У емисији „Српска Данас“ од 9. 11. 2017. отворио је Ратко излагање ироничним подсмјехом, и на питање новинарке Љиљане Прерадовић – да ли су протести и захтјеви политички, одговорио: „Наравно, политички.“ – продужив причу да је и само та подозривост спин, и типичан за нашу јавност. Хладнокрвна нехајност Ратка Савића опонаша готово аристократски манир, који, са висине личне вриједности и моралне чврстине, презире јавност и њене заједљиве сумње у ову спонтану студентску акцију. Гогољев Чичиков се ипак тешко презнојавао и тресао се цијелим тијелом у својим сплеткама, зазирући од реакције и плашећи се да не буде откривен. Утолико је Чичиков кудикамо слабије саздан од Ратка Савића, или је то стога што Чичикова нико није штитио.

Даље, у емисији Српска Данас, једнако и у емисији Потез од 7. 11. 2017. на телевизији К3, упадљива је чудновата култура дијалога Ратка Савића. Ако га новинар прекине, или саговорник, и чим се укључи ријечју у његово излагање, први студент бањалучког универзитета одмах појачава тон да би га надгласао и да саговорник ућути. Јер, он има готове реченице које је дошао да изговори, па зато не зна да учествује у живом дијалогу који кривуда и мијења се од времена на вријеме. У истини, он и нема никакву моћ мишљења него само памћење, као папагај, да понови оно што је научио. Па иако је на први поглед видљиво да није баш најпаметнији човјек, и сувише лако он замјера саговорнику да говори глупости ; још и сувише лако оптужује он саговорника да лаже, будући један маркантни вођа студената, слабе памети и јаких апетита, који није казао једну јединцату истину од пуча до данас. Тако, гријеше људи који га пореде са Милорадом Додиком. Ратко Савић је сушта Жељка Цвијановић.

Сад, да ли је немогуће повезати пуч Ратка Савића са његовим политичким патронима?

Они то мисле, али се тиме пуно и не занимају. Овдје се и несвјесно претпоставља неки непосредни доказ везе као једини довољан: нпр. пресретнута преписка, или снимљен разговор између господе „студентских вођа“ X и господе политичких патрона Y, у којој бисмо имали разговор о плану пуча. Али прислушкивање разговора у правној држави каква је БиХ, и Република Српска, предузима се у два случаја:

1. општи и редован поступак: по одобрењу суда, у истрази, ради прикупљања доказа о извршењу кривичног дјела;

2. специјални случај: доживотно и безусловно овлашћење на прислушкивање туђих разговора којим располаже проф. др Витомир Поповић, на темељу личног статуса академика у АНУРС.

Aко ми не испуњавамо ниједан од тих услова, и немамо таквога доказа, принуђени смо ослонити се на властите снаге и скицирати неколико најобичнијих разлога и закључака за које је свако способан. Тиме ризикујемо да нам се Ратко Савић супериорно подсмјехне, али је то, нажалост, цијена коју морамо платити.

Погледајмо.

Прво је оправдано претпоставити да је Ратко Савић амбициозан човјек. Ово закључујемо из његовог статуса: предсједник УС РС који је истовремено и виђенији млади социјалдемократа, који редовно посјећује семинаре и организује студентске сусрете, поуздано је амбициозан и енергичан човјек.

Амбиција сама по себи није зла особина. У случају Ратка Савића њој очевидно прилази још једна особина, и то конформизам. О томе говори блискост утицајним круговима, лоша конзервативна реторика која опонаша партијске прваке, и најприје престижан статус виђенијег младог социјалдемократе, тј. чланство у владајућој партији. Млади човјек који за средње школе и студија не искаже ништа самостално и бунтовничко, макар и лутање, а заузима већ виђеније и утицајне позиције, очевидно не тражи себе него тражи успјех. И то успјех у конвенционалном, чаршијском облику.

Овакав човјек, онда, не гомила лични капитал, интелектуални и морални, него социјални и политички капитал. Такав рад брже носи плодове; али му је мана што се тако, немајући личне вриједности, нужно веже за одређене центре по чијој наклоности и милости једино има положај. Незамислив је онда његов брз успјех у другој средини, као у човјека који своју вриједност, нпр. одређено знање или таленат, носи у себи. Зато прима сва правила игре, и нестрпљив је да заигра у првој лиги. И према томе циљу сваки његов потез је пажљиво одмјерен, а овакав човјек често је човјек знатног практичног смисла. Нама се сад представља цијела једна плејада оваквих људи, који ће опонашати успон икона овог начина, као Николе Шпирића, и који су се макијавелизму учили у „Кући од карата“ или „Игри пријестола“. На тај начин и Ратко Савић је осуђен да прилази јачем, док не оплете мрежу довољно чврсту да се на њој држи. Па то што му се „свиђа Милорад Додик“ и што „мисли да је он добар политичар“ почива на случајној околности што је Милорад Додик данас предсједник најјаче партије у Републици Српској, и ако би сутра био најслабији Ратку се можда више „не би свиђао“. А све се мијења у времену свесилном. „Сад врх сабље круна виси, // сад врх круне сабља пада, // сад на царство роб се узвиси, // а тко цар би, роб је сада.“

Уопште је тај тип човјека у нас потпуно апсорбован интересно-партијском свијешћу. Такав, он врло добро зна да је још за кратко вријеме студент, а цијелога живота на политику упућен. Па зашто би се занимао студентским интересом или интересом Универзитета, за које залагање неће брзо, или уопште, наплатити у социјалном и политичком капиталу, кад може лијепо са тога мјеста да учини услугу тачно оним круговима моћи који ће му се скоро знати одужити? Он се тиме ничему не излаже, то је са становишта амбиције разборито поступање, и њему се не може приговорити. Јер он ће своју будућност исцртати на темељу личних веза и партијског статуса, и не на темељу вођења студентске организације. А партија је, знамо, хијерархијска организација у којој нема пуно мјеста за самосталну акцију нижега чланства.

Ако би се, дакле, студентски вођи могли овако подвести под друштвени тип амбициозног партијског шакала, како у том свјетлу изгледа овај пуч? Да ли би овај тип човјека, самостално и без повољног мига својих патрона, упустио у такав преврат, „заузео“ ректорат, и израдио ректорову смјену? Да ли би тако прекршио партијску дисциплину, знајући да партијски укоријењен човјек у најбезазленијем скоку ломи врат, само ако је својеглав тај скок? А њега, рекосмо, чека партија послије студија. Па, зашто није консултовао ширу студентску базу, ако је диверзија студентска?

Свако нека себи одговори на ова и слична питања.

Разлози и поводи, методи и апетити

У правној и историографској литератури је познато да тзв. casus belli представља подједнако стварне разлоге и, чешће, разлоге који се користе само да се оправда неки рат или сукоб. Потребно је да догађаји у јавности важе као реакција а не акција, као одбрана неког начела или вриједности, а не као напад из ма ког разлога. (Шта је casus belli поучно говори и Езопова басна „Вук и јагње“.)

Да ли су испостављени захтјеви овдје били штит испод којег је „пренесена порука“ ректору? Да ли се афере, као тзв. случај Балабан, некад темпирају, а да ли се онда фактуришу подједнако, према одговорности? Још, да ли су ова питања реторска?

Што је ректор Матаруга подлегао притиску и тако брзо поднио оставку то у главном почива на чињеници с почетка, да је он и биран уз утицај мрачних сила. Ако је избор ректора, како се тада показало, заправо измјештен с Универзитета, онда ће бити, досљедно, и његова смјена. При овом измјештању центри мрачних сила користиће се увијек оном кентаурском кастом и корумпираним студентским представницима. Ако овладају само овим елементима држаће Универзитет потпуно у шаци. Кентаури ће им дати подршку из система, а студентски представници, као партијски шакали, ће добро послужити као дефаматорски ескадрони на Универзитету, слично таблоидном новинарству у јавности. Тако умрежени могу се острвити на сваку мету, као што су иста ова ништавила прије неколико мјесеци водила кампању у јавности, и на мрежама, против професора Мојовића.

Ако уз ово мрачне силе уздигну и награде неколико кентаура и партијских шакала међу студентским вођима, а елиминишу неколико вриједних, самосталних и заслужних, као сада за примјер другима ректора Матаругу, и раније професора Краварушића, онда су то премисе чији је закључак тако ужасан да ћу ја пропустити да га овдје изведем.

Студенти су увијек потенцијално неугодна друштвена група, а могу бити и врло корисни, јер су „бременити будућношћу“, и зато ће све политике настојати да их придобију или користе. Тако, са партијског становишта, супротно ће се оцијенити студентски вођи Никола Дроњак и Ратко Савић. Али са правога студентског становишта, и са становишта Универзитета, они су потпуно исти сплеткаши који су искористили студенте као штит за приватне интересе. Као пунољетни грађани, и студенти су овлашћени на политичку акцију, али тада не наступају као студенти него као грађани.

Студентима се, уосталом, најлакше манипулише. Јер, невоља са моралним разлогом је у томе што се он нуди једнако набољем човјеку, као и преиспољном преваранту. А овим посљедњим превратом запаљени су у студентским вођима најнижи апетити, који ће се можда и страшно одразити на будући рад Универзитета. Студенти не могу бити у одлучивању равни професорима Универзитета. Некакво опште једначење свих учесника, и потирање хијерархије, разориће сваку институцију, а још најприје Универзитет.

Велика је одговорност на студентима овдје да се очисте сами од ових представника, и да разумију да су они на Универзитету прије свега да уче, а не да се баве универзитетском кадровском политиком или уопште политиком. Ако то не разумију огромна већина њих ће имати штету, а корист само неколицина њихових врло узорних представника. Mutatis mutandis, велика је одговорност и на Универзитету, тј. да нађе довољну храброст и почне да се сам чисти изнутра, коју особину он као систем има in abstracto; како га не би мрачне силе ломиле на оваквим аферама, не водећи се уопште интересом Универзитета.

Шта значи борба за Универзитет?

Реагујући на Хегелову филозофску концепцију историје као развоја слободе, Ранке је казао да је свака епоха једнако удаљена од Бога. То је значило да свака епоха има унутрашњу, властиту вриједност, и да је треба према томе и цијенити.

Развијајући ову идеју, Јакоб Буркхарт је у својој историји културе подвлачио да варварство није нека давно прошла епизода из дјетињства човјечанства, а цивилизација није нешто дато и осигурано, као добро које су нам преци изборили и дали у тековину, и које ми можемо мирно уживати. Напротив, цивилизација је непрекидна будност и стална борба са варварством, које стално наваљује новим и јачим легионима. (Варварство је и модерна појава, и Буркхарт је нпр. презирао Американца онога времена као варвара који се баш поноси немањем историје, који је потпуно у садашњости, и чији је дух у главном плутократски.)

У овом свјетлу можемо разумјети концепт мрачних сила у ријечима професора Матаруге. Свако друштво и свако вријеме има своје мрачне силе. А варварство се у нас конкретно испољава као разарање институција. То је оно што се дешава и Универзитету.

Универзитет није институција која је циљ сама себи. То је друштвена институција која се разумије само по њеном друштвеном циљу, а тај је циљ да шири знање и помјера његове границе. Овом циљу одговарају двије основне функције универзитета: наставна функција и истраживачка функција (teaching and research). Обе ове функције су подједнако на корист цјелини друштва и појединцима у њему, само ће се оне често сударити са појединачним интересима политичких, привредних и културних елита, који довољно често вјерују да је њихов групни интерес важнији од општег.

Тако, академска слобода и аутономија универзитета нису никакве произвољне привилегије наставника, сарадника и истраживача, или универзитета као посебне институције, него су логички услов његове функције, његов conditio sine qua non. Неслободан универзитет не може да обавља своју функцију, и он се изопачује у празну химеру. Неслободан наставник или истраживач, који мора да брине о томе да његов рад не угрози његов посао, каријеру, слободу, или чак живот, потпуно је бескористан и налик ушкопљенику. О томе је, у вријеме велике револуције америчког високог образовања, казао први предсједник Универзитета у Чикагу, Вилијем Рејни Харпер: „Када, из ма којег разлога, управа универзитета покуша да уклони професора због његовог политичког или религиозног осјећања, тог тренутка престаје та институција да буде универзитет.“ Данас су разлози ријетко религиозно мотивисани, а скоро искључиво интересно-политички, и утолико више важи овај принцип за ове ниже разлоге, као у случају ректора Матаруге, или сасвим приватне, као у случају професора Краварушића.

Поучан је овај примјер револуције у америчком високом образовању која се десила у посљедњој четвртини XIX вијека. Тада је, поводом расправе о дарвинизму, побиједила академска струја која је афирмисала слободно истраживање над ауторитарним и доктринарним маниром који је био врло утицајан, и везан за протестантски фундаментализам. Уз ово, најважнија програмска реформа се састојала у америчком прихватању модела академске слободе који су развили њемачки универзитети: и то принцип академске слободе као основни и темељни принцип универзитета. На том су принципу, онда, прво Њемци потом Американци, подигли универзитет као примарно истраживачку институцију. (Више о томе као и о либералнијем развијању овог њемачког принципа у америчком високом образовању, може се наћи у чланку Џефрија Р. Стоуна „Кратка историја академске слободе“. Ни амерички универзитети нису до данас тако аутономни и слободни како се можда мисли, него се за своју слободу боре свакога дана.)

Није случајно, дакле, што се америчка и њемачка моћ подижу и обнављају и на снази њихових универзитета. Уз ово, они имају довољно новца да купују стручњаке, уколико је потребно. То онда резултује у сиромашнијим и несређеним земљама и тзв. „одливом мозгова“, што је врло несрећан, дословни превод енглеског израза brain drain.

Ми, напротив, имамо само људе и Универзитет као ресурс. Уз то имамо и све мање људи, уколико смо управо од тих сиромашних земаља, коју једнако исцрпљују демографска немоћ и речени brain drain.

Разумно је, у таквим околностима, да се старамо око оптималне употребе свакога ресурса. По овој теми, то је отварање академске јавности и ослобођење Универзитета из тврдога загрљаја мрачних сила како их је назвао професор Матаруга, и њихових лакеја, а инсипидних потрагуша, како би их, можда, именовао Лаза Костић.

Чиновник кога мрзи да иде у канцеларију

У начелникову кабинету, у министарству

 

Момак, јавља:

Господин Баден.

Начелник, иронично:

Уђите само, молим вас, господине Бадене, уђите; мени је врло мило што вас видим; биће скоро две недеље како нисам имао то задовољство. Ви у последње време нешто одвратисте очи од нашег надлештва, господине Бадене. (С великим интересовањем.) Да нисте можда болесни? Мени би то било врло жао.

Господин Баден, погружено:

Нисам господине.

Начелник:

Нека је милом богу хвала! То би ми, у осталом, било чудо. Јер ја сам пет пута слао нашег лекара да види како вам је, и пет пута му је ваша газдарица рекла да сте у кавани. Реците ми: да ли ваш господин отац није опет умро од какве срчане бољке?

Господин Баден, сасвим клонуо:

Није, господине.

Начелник:

Не могу вам рећи колико се томе радујем. Али сте можда, господине Бадене, имали да идете на ккаво крштење; јер ево има бар шест недеља како ваша сестра није родила.

Господин Баден:

Ја видим, господине, да ви са мном шалу збијате.

Начелник:

Ја, господине Бадене? Та Боже сачувај! Та није ми ни на крај памети! За бога, како вам је тако луда мисао могла пасти на памет?

Господин Баден:

Видим ја, на жалост! видим, господине, да ви са мном шалу збијате; и ви мислите као моје колеге што ме пријатељски тапшу по трбуху, и кажу ми да сам „шаљив“, и зову ме чиновником од комедије. Шаљив!… (Дигне очи небу.) Не дао вам Бог, господине, ни сад ни до века, да проживите ма и четврт часа мога живота, овога мога „шаљивог“ чиновничког живота!!!

Начелник:

Ви ме изненађујете, господине Бадене.

Господин Баден, послије кратког ћутања:

Јесте ли ви, господине, икад помишљали, какав мора да је живот оног јадног чиновника кога стално, систематично, мрзи да иде у канцеларију, а кога, с друге стране, страх, непрекидни страх да га из службе не истерају мучи, гони, мори, растрза од јутра до мрака? Је ли да нисте? Е видите, господине, то вам је једна страховита ствар, и такав вам је мој живот. (Дубоко уздахне.) Боже мој! Боже мој! … Свако јутро сам себи говорим; кажем: „Иди у министарство, већ је осам дана како ниси ишао у канцеларију.“ Онда се обучем и пођем: пођем право у министарство. Али, јест! уз пут свратим у кавану, и попијем чашу пива, две чаше, три чаше! Гледам у сат који је на зиду према мени, и мислим: „Кренућу се кад буде тачно сат“. Кад казаљка покаже сат, ја чекам да покаже четврт, а кад дође на четврт ја чекам да дође на пола, а кад дође на пола, ја помислим: „Сад није могуће, сад је доцкан! Изгледало би као да терам шегу с људима!“ Страшан живот!… Ужасан живот! (Начелник га гледа зачуђено.)

Господин Баден, скоро кроз сузе:

Ја који сам некад имао тако добар апетит, који сам тако добро спавао, био увек тако весео, сад не налазим више задовољства ни у чему! Што једем чини ми се да је горко као жуч! Кад пођем од куће, ја се вучем поред кућа као лопов, мотрећи на све стране, у вечитом страху да не наиђем на кога од својих шефова! Кад се кући враћам, ја се враћам с ужасном помишљу да ћу код вратара затећи акт о мом отпуштању! Кад спавам, ја снивам како ме по наредби министровој избацују на поље ногама!… Као осуђеник оборен пред гилотину, који зна да му нож виси над вратом, тако ја живим у овој вечитој стрепњи да не будем отпуштен. Отпуштен!!! О, Боже мој, Боже мој! (Стресе се од главе до пете.) Имајте на уму да је то једино што ја имам, да ја од тога живим, од тих двеста динара које овде добијам; шта ће од мене бити онога дана – вај! неизбежнога – кад их више не будем добијао. (Сузе му груну на очи. Очи начелникове показују извесно неспокојство.)

Господин Баден:

Ја само на то мислим! да, само на то! Претпоставимо, – што је међутим сасвим невероватно, јер, ево, мени је сад тридесет година, господине, а то су године у којима несрећник који је свој хлеб проиграо треба да напусти сваку наду да ће га кадгод повратити! – претпоставимо, рекох, да, отпуштен из овог министарства, нађем какво друго место: да ли ћу икад моћи наћи, реците сами, кућу као што је ова, с оволико попуштања, благости и очинске доброте? Шефа као што је овај коме овом приликом подносим искрене и гануте изразе моје непоколебљиве оданости и моје бескрајне благодарности? Ми и сувише добро знамо, и ја и ви, да то није могуће, и то је оно што ме чини неутешним. Ја сам, господине, болестан од тога!… Знате ли да сам десет кила лакши откако никако више не идем у министарство?  (Задигне своје панталоне.) Погледајте само моје ноге: као свеће! А да нешто можете да видите какав сам у крстима! Као гладно, пребијено маче; човек сузу да пусти… Па дабоме, ово кидање, ова вечита стрепња, ово вечито страховање. Па онда, почео сам да кашљем ноћу, знојим се; по пет пута морам да устајем да пијем воде!… (Клима главом.) Све то ништа не ваља; све ће се то рђаво свршити.

Начелник, тронуто:

Па лепо, господине Бадене, а ви почните опет долазити у канцеларију.

Господин Баден:

Не могу, господине, не могу да долазим у канцеларију; све је бадава. Ја не волим канцеларију.

Начелник, слегне раменима:

Кад би то исто рекле и ваше колеге…

Господин Баден, увређено:

Не упоређујте ме с мојим колегама, господине начелниче! Моје колеге дају министарству само своју ревност, своју вредноћу, своју памет, и своје време; а ја, ја му свој живот жртвујем!… (У очајању.) Не, не! господине, овако се више не може издржати!

Начелник:

Тако се и мени чини.

Господин Баден:

Зар није?

Начелник:

Сасвим!

Господин Баден, обасипа пољупцима руку свога начелника:

О, хвала вам, господине! Хвала вам!

Начелник:

Дајте ми вашу оставку; ја ћу је поднети министру.

Господин Баден, зачуђено:

Оставку? Па ја немам намеру подносити оставке, молим вас; ја само тражим повишицу. (Начелник га гледа усплахирено.)

Господин Баден, с правом и врло љут:

Ех! па будите праведни, господине: ја не могу свој живот дати за двеста динара месечно!

Жорж Куртелин 

(С француског превео Х.)

  • (Извор: Српски књижевни гласник, Књига I, број 4, 16. март 1901.)

Популарни проблеми: Срби, елита, систем – сентиментална скица

 

„Ко хоће да свијетли, мора и да гори.“ Виктор Франкл

Програм сентименталне критике

Ријечи елита и систем, међу најпотрошенијим су ријечима. Можда ће још послужити.

Уколико читалац очекује сад озбиљну теоријску расправу, и како су о систему казали Талкот Парсонс и Никлас Луман, а о елити Моска, Парето или Рајт Милс, упућујем га одмах да се остави и пође у неки институт по објашњења. Приштедићу му разочарење. Синтагма сентиментална скица у наслову зато и значи подвлачење разлике. Ако мој начин изађе непрактичан, и ако је моја идеја једва остварива, мени је због тога жао. Ја нисам ни казао да знам лако рјешење. Лако рјешење свагда је – промјена власти. А ја мислим да је то нужни али не и довољан услов за искорак.

Има и практичан разлог.

Говорити аналитички и вриједносно о свом времену и својим друштвеним приликама опасно је увијек, и неповољно за човјека: данас још више него јуче, а сутра ће бити већма него данас. Јер, ако му се поткраде каква основана мисао, или згодна слика, може такав човјек коме моћнику учинити штету, а то значи и – на себе подићи саботажу, сплеткашење, шикану, оптужење, или чак упис у Црну Књигу. Овим ће себе одрезати од основних добара, неопходних за нормалан и задовољан живот. А зар се може тада живјети?

Коначно, је ли опрез оправдан замислимо по овоме.

Ако би кога задесила невоља да му се, у тој аналитичко-вриједносној ревности, омакне можда и читав један критички теорем, не би се нико досађивао да му одговори разлогом. Не губећи залуду вријеме на такве јеретичке тлапње, а водећи се првим начелом ефикасности, проказаће га одозго као издајника свога рода. И на тај знак, онда, подићи ће се сјајни херувим са љутога херцеговачког камена да гони таквога, и да нема смирења док до деветога круга Дантеова не допадне, гдје казну и подносе издајници. Ту да сконча у залеђеном језеру, тачно у Антенори, вртећи само главом изнад леда. А зло му друштво на злу мјесту: Бока дељи Абати и Буозо из Дуера, Бекерија и Ђани де Солданијер, Тебалдело Замбрази и Ганелон, редом најужаснији издајници рода и отаџбине к’о и он што је у свом роду. И чудновата је снага у тога херувима, а страшна његова појава! Канда и девет пламених крила има кад је кадар уз невелик напор, а не трепнув, да пола невољног народа свога баци у Антенору, само неуморно бдијући над добром отаџбине.

Ако је горко плакао владика Данило гонећи браћу отпалу од вјере, растрган међу дужност и бол свога срца, хероји и херувими српски тако су силни данас да бол срца и не осјећају, него само свету дужност: да гоне рода издајнике а од партије отпалу браћу. Благословена си земљо која имаш такву стражу! Благословен си народе који знаш добротвора, јер си му и знао подати кључеве свога града!

Али то се види да сам већ започео са сентименталностима.

Окренимо се, дакле, систему.

Призивач система, или прерушено брбљање

Само, претходно, ријеч-двије о једној рђавој пракси.

Ријеч систем је омиљени реторски топос призивача система. Ове живине има на свим странама, и у власти али више у опозицији, и она је, међу осталим, врло заслужна за потрошеност ријечи – систем.

Призивач система уображава да је врло много казао ријечима као: Нама је потребан систем“ или „Потребне су системске промјене“. Ако призивач и појашњава, што не ради често, онда потребу за системом доказује општим мјестима и некаквом апстрактном анатомијом социјалне биједе, што се једнако зрцали у статистици и клишеу. И најнижа демагошка софистика је ту употребљиво средсво, а под системским промјенама замишља он такву најбољу промјену у којој би господин призивач постао – господин министар. То би био поуздан знак да су промјене – системске.

Амбиција је ова легитимна, и мишљење које њу прати. Али ако је смисао ријечи систем да само бескрајним понављањем преобрази господина призивача у господина министра онда је та ријеч празна магијска формула чију природу ми не знамо, и само рачунамо на неодређено дејство тајне снаге коју ријеч призива. Умјесто хокус-покус призивач каже – систем.

Ријечју, господин призивач је једнако дубоко потонуо у онај несносни политички вербализам против којег наводно устаје, а о коме је Орвел написао довољно познату расправу „Политика и енглески језик“. И двоструко је стање горе у језику практичне политике у односу на политичке списе, са којима већ не стоји добро.

Што је вријеме дуго, а памет слаба – то је главни узрок брбљања у политици. Ово је нпр. до чудовишних размјера доведено у премијера Републике Српске – Жељке Цвијановћ. Народу чији премијер тако несносно брбља остало је само – да се стиди.

Ја сад и тврдим, скупа с Орвелом: велико чишћење у нашој Јавности, академској, политичкој, чак и стручној, има да почне чишћењем – језика. Ми страшно брбљамо. Послије овога чишћења, треба држати на уму друго: политичар се цијени по дјелима, а не по ријечима које га ништа не коштају и које се увијек довољно нуде да сакрију одсуство дјела и мишљења.

Оживљење смисла

Послије овога, вриједи ли још чему та ријеч – систем? Не нарочито, али ипак.

Ко мисли да ријеч систем може бити стварно употребљива и као практично начело, треба да јој да неки, али одређен, садржај. То не значи нужно конкретан садржај, јер систем и почива на принципима; треба бити конкретан колико је могуће, али не конкретнији од тога.

Послије овога, треба оцртати и програм, или план рада: како да се до тога система дође, или бар како да се према њему крене. Ово двоје, дакле, фиксирамо као први услов озбиљног разговора:

1. јасан садржај појединачне идеје система, и

2. техника постизања тога циља.

По том основу онда можемо отворити какву-такву аргументовану расправу. Све друго је надбрбљавање.

Говорећи одређено, могуће је дати макар и шире правце кретања. Колико је та идеја остварива, in abstracto или у датим околностима, цијенићемо у другом кораку. Узгред казано, процјена остваривости у пракси није искључиво ствар логике и аргументације, него и снаге воље, и одлучности, тога који о њој мисли. Тзв. детерминизам и дефетистички поглед чешће долази од слабе воље него од дубоке памети. Мени је жао ако некога вријеђа овакав психологизам, уколико га искуство потврђује. (Учећи политику и истражујући питање могућег у унутрашњој политици, треба се стално враћати грофу Мирабоу, а у њега има и оваква ријеч:  Impossible! Ne me dites jamais ce bête de mot. Ријеч „немогуће“ у политици презирао је као – глупу. Бонапарта је додао да то уопште није француска ријеч. Примјера је много.)

Кључна је, дакле – јасност, па послије остваривост. Жељни смо јасности, макар и у ширем принципу гдје је то нужно. А ако су и апстрактни политички и правни принципи добро срочени, и ако подигнемо јавност и институције, онда ту неће владати арбитрарност и Прокрустов лежај, него херменеутика и аргумент, дедукција и силогизам.

Коначно, тим начином, ако и промашимо, часно ћемо промашити. Не би било први пут, а не би било страшно. Може тај промашај бити још плодан – изазивајући бољу идеју.

Шта је систем?

Морамо започети унеколико апстрактно, и нећемо се задуго досађивати тим начином; а читалац може мирне савјести и да прескочи овај поднаслов.

У најкраћем, систем је релативно самостална и ограничена цјелина дијелова који имају своје одређено мјесто и међу којима постоји одређени однос. Тај је међусобни однос, који се може закономјерно изразити, специфична особина система у односу на прост збир, или хаотичну гомилу у којој би елементи напросто стајали близу, али сами за себе, и не будући ни у каквом односу.

Систем је, дакле, уређена цјелина дијелова са законом њиховог међусобног односа.

Система има разних. Сложене таксономије не спадају овдје, и занима нас само друштвено-политички систем.

Код друштвено-политичког система је, даље, могућна двострука употреба: можемо замислити у дескриптивној (какав јесте) и у прескирптивној (какав треба да буде) употреби.

Који узима систем неутрално, за ту прилику само хоће да га разумије, а не нужно да га мијења. Напротив, у вриједносном смислу примљен, појам система је идеолошко-политичко средство, додуше апстрактно, које користи незадовољна друштвена група упирући да редефинише природу и положај дијелова у систему, или законитост њиховог међусобног односа. Најчешће се жели смањити утицај личности у корист утицаја институције. Дилема се отвара ријечима из једног популарног филма: у потопљеном граду паметније је носити појас за спасавање него посуду за грабити воду.

Данас под тзв. системом се у практичној политици најчешће разумијевају тачно одређене идеје као правна држава и владавина права, идеали још за Солона: као најбоља власт „шареног дрвета“, тј. исписаних закона. Али то само по себи још није довољно, него прије треба мислити садржински: о једној рационалној и озакоњеној подјели послова, о институцијама, о јавности, и о принципима које и ти закони, што треба да владају намјесто људи, морају да уобличе и изразе.

Тиме долазимо до границе практичне употребљивости ријечи систем у политици, јер систем увијек ту значи систем институција. Тек посебна визија система коју би ко предложио, уколико јасна, говори о вриједности својој. То значи најмање три питања:

1. какви ће бити дијелови цјелине,

2. какав ће бити однос међу њима који се може и вриједносно изразити,

3. на крају још – како то постићи.

Што се неко буни, и „призива систем“, то још не говори ништа; јер је један пут, а десет странпутица.

Срби и систем

Апстрахујмо засад од националне, политичке и уставно-правне сложености БиХ, од уставних надлежности Републике Српске и степена самосталности, од међународних дипломатских чворова, Високог представника и Вијећа за имплементацију мира, и других политичко-правних ограничења која су актуелна.

Претпоставимо, засад, да нема вањских сметњи, да бисмо испитали унутрашње.

Прво је питање, и логички и хронолошки: јесу ли Срби кадри да направе модеран и ефикасан систем институција правно утемељених и под контролом јавности? Или боље – колико је муке разумно зарачунати нама на овоме путу?

Ја мислим – врло много такве муке.

Не марим да будем злогуки гласник, и да носим тешку славу мрачнога пророка. То је анахроно, и чак за мој укус и сувише сентиментално. (Овдје се сјећам Петра Чадајева, и сем поштовања за оригиналност његове синтезе и за неустрашиву досљедност, не осјећам слична начела. Али је здраво до данас читати Чадајева, поготову Србину, национално свјесном. Признајем да је овај чудни човјек био једном за мене откриће.)

Кажимо отворено: Република Српска, у посљедњих десет година до данас, живи готово без икакве виталне снаге, националне и грађанске.

Као налик пчелињем друштву коме је матица угинула, које се још тромо креће а заправо је мртво и, тога несвјесно, само му јединке још живе. Такво друштво броји посљедње дане. А матица је та минимум вриједности, материјалних и моралних, на темељу ког минимума се друштво обнавља, а без којег све постаје или безглаво комешање, јагма и хаос, или тромо кретање на основу претходног потиска који свеудиљ слаби, и чије се успоравање може израчунати по Њутновом закону. Мучно је мислити о будућности Српске за педесет или стотину година у овим околностима.

Зашто ми до данас толеришемо ауторитарне облике који нам изједају супстанцу? Зашто се увијек занимамо само личностима и приватним или уским групним интересом, а врло мало институцијама, јавношћу и облицима демократске контроле? Зашто нисмо за двадесет година од рата били кадри изградити готово ниједан ефикасан и објективан склоп у коме би институционална воља задуго и бар у главном ликвидирала приватну вољу?

Покушајмо скратити дугу причу.

У једној цртици уз расправу о националном карактеру у Срба, именом „Осећање правде у Динараца“, Слободан Јовановић је оставио двије важне оцјене које, уз његово истицање индивидуализма  као главне црте српских првака и српске интелигенције, много и данас говоре. Код овога, позивао се Јовановић и на друге писце као Цвијића, Радуловића, Скерлића и Богдана Поповића.

Те су оцјене сљедеће:

1. Србин има развијено осјећање за правду, али слабо за законитост која потпуно потире личне обзире, и

2. Србин има развијено осјећање за државу, коју држи једнозначном са националном слободом, и за коју је зато спреман много да трпи и много се жртвује.

Као двије стабљике из једнога коријена излазе и ове двије, наоко противурјечне, националне особине – из историје српске.

Прво је стога, пише то Јовановић, што су Срби по пропасти средњовјековне српске државе живјели и сувише дуго у малим локалним и крвним заједницама, у којима су се сви знали и својакали, а те су се заједнице држале на личним обзирима. Отуда је закон, који је формалан, једнообразан и неличан, неријетко вријеђао и само осјећање правде. А одавде се лични обзир прелио и у област политичког, поготову на терен страначког живота, којим доминира предусретљивост спрам родбине и пријатеља науштрб општег интереса, дочим је и страначки однос изгледао лична веза, налик кумству или побратимству. Ово морамо додати уз Јовановићеву оцјену: држава се не може подићи на правди него само на – законитости.

Друго је стога што су Срби стварали своју модерну државу изгонећи освајача и отресајући се отоманског ига, па су, кроз такве прилике, природно изједначили идеју државе са идејом националне слободе. (Ово се изједначење државе и националне слободе, то не каже Јовановић, могло у Срба, а нарочито у западних Срба, само учврстити новим ужасним ожиљком на колективној свијести – погромом у НДХ.) То су некад некад слабо разумијевали други који су на Србе до данас упућени као партнери, нарочито Бошњаци, али и неки западноевропски дипломати. Ово, напротив, добро знају српски властодршци и на том знању ужасно паразитирају, па крчме залихе националне снаге за властити ћар. Али томе ћемо се још вратити.

Усвојив то гледање, закључујемо да Србин зазива систем као што дионизијска душа зазива аполонска начела, или грешник име Господово.

Једва да ми имамо националне и историјске претпоставке за ово. И ако бисмо због тзв. европских интеграција изгубили у перспективи нешто од своје културно-политичке самосвојности, колико бисмо на другој страни могли добити у овој рационалности система? На то је питање тешко одговорити, и не значи нужно да бисмо добили, али се вриједи замислити. А то су, засад, уз сложени рачун утицаја на привреду и појачано исељавање, главни разлози pro et contra који се могу дати, јер суверености ми ни овако немамо, па је не можемо тако ни изгубити. Тек ако бисмо је освојили, могли бисмо увести и сувереност у овај рачун (додуше је овдје позитивна тенденција, само формално).

Ако Србин, дакле, говори о систему, то је најприје један политичко-теоријски поклич противу свакодневног искуства, а онда и дубљег, колективног, историјског искуства, уписаног у национални карактер. То стога што он осјећа или зна да систем значи рад институција, дакле, рационалан устрој државних послова и деперсонализацију државног живота. Захтјев за системом значи тачно захтјев да се личност носиоца јавне функције растопи у надличном општем интересу који је јединствен, али само функционално раздијељен, ради ефикасности, на ову институцију или онај државни орган.

Тако се систем схвата као облик који треба да савлада и угуши штетне аутономије и самовлашћа, тј. чисто личне побуде и склоности носилаца јавних функција, за којим би се побудама и склоностима они водили у вршењу тих функција, умјесто за општим интересом. Свако такво осамостаљење управљачких дијелова је штетно по цјелину друштва и државе. Зато цјелина, својом укупном снагом, мора да то савлада и санкционише. То значи: велики систем мора да ликвидира мањи систем, који је из њега постао а од њега се отуђио вољом, и који сад у великом систему својим животом живи али сишући беспрекидно његов животни сок. Мањи паразитски системи у држави без јавне котроле јавнога рада, без праве независности грана власти (поготово судске власти, о којој се најмање критички говори, изузимајући Драгана Мектића) исказују се прво као високо централизоване, готово личне политичке странке, и уске интересне групе о којима се у јавности најчешће и не зна довољно.

Ово изгледа као умивени аргумент тзв. призивача окупације, и жалосно је што посматрач лијепо види да се свака рационалност политичка и економска индуковала овдје само споља: притисцима повјерилаца се унеколико рационалише јавна потрошња, али за њихов рачун, а дипломатским притиском Европске Уније понешто се рационалише политички систем, и опет кад њима то одговара. За многу нашу корист они немају слуха ни интереса, а нека им управо нерационалност одговара: и то је свијет међународних односа, очишћен од моралистичког пренемагања.

Насупрот, наше „елите“ једва да имају вољу за ма какву рационалност, с обзиром да ми нисмо кадри да направимо притисак изнутра. И утолико је наша одговорност. У крајњем је најбоље рјешење рационалност за коју бисмо се сами изборили, али ми нисмо исказали снагу да свој интерес устврдимо у својој земљи, као што то знају приватни власници јавних институција или страни повјериоци. И утолико је наша срамота.

Докле праве контроле јавног рада и праве подјеле власти нема, свуда ћемо видјети само личности носилаца јавних фукнција, и најразличитије свашточине, а нигдје конвергенцију ни општи интерес. И стварност ће нама бити, са демократског становишта гротескне, политичке идеје као Чувар Српске или култ Александра Вучића кога подиже СНС у Србији – концепти квазимесијански, чисто лични и субјективни. То су концепти хероја Републике који акумулише и ванинституционалну моћ: један је и предсједник, и премијер, и завод за запошљавање, и министар у сваком министарству, и још друго по потреби. Па је то и вјера у човјека појединца са свима људским слабостима од којих је свагда најважнија сујета. И ту је све само људско, сувише људско. Томе појединцу ми онда морамо поклонити вјеру да ће нас његова чисто људска и појединачна воља, памет, и чврстина – сачувати. Поклонити вјеру томе данас, исто је што одиграти руски рулет са револвером у чијем добошу није један метак, него једна празна комора.

Вриједносно изопачење и нерационалност система

На темељу овакве вјере долази до однарођења власти, која се у ројевима чиновника окупља око хероја Републике и легитимише се само својим личним односом према њему, и према најужој групи око њега. Уз ово, патерналистичка природа власти у нас се до данас одржала, и није ни изблиза разграђена колико би морала према савременом стању у политичкој и правној литератури. Кад се здруже ове двије идеје, лако је разумјети какав ће се мали Левијатан на њима подићи.

Али умјесто спарушене теорије погледајмо два примјера као двије слике вриједносног изопачења власти и нерационалности система. Један је већ историјски, а други је наш, готово јучерашњи. Тако је и право, да не ружимо само своје вријеме.

Познат је случај Нушићевог утамничења због пјесме „Два раба“. Сам је касније записао о томе случају у предговору својој игри „Протекција“. Ствар је, укратко, ишла овако. У априлу 1887. умру у Београду, на пет дана разлике, осамдесеттрогодишња старица, мајка дворског генерала Драгутина Франасовића, и мајор српске војске Михаило Катанић. Старица се одликовала тиме што је родила сина који није имамо никаквих националних заслуга, али је био високо у дворској администрацији као миљеник краља Милана. Михаило Катанић, напротив, тукао се 1885. на Нешковом вису, код Пирота, у српско-бугарском рату, и, бранећи српску заставу кад су Бугари навалили да је узму, убио четири непријатељска војника а пао од пет рана, двије од зрна и три од бајонета. Тим ранама је послије двије године и подлегао, а заставу је ипак сачувао, предавши је подофициру. Деси се тако да сахрану старице походи краљ са свеколиком дворском свитом, знатни министри и официри, докле су сви ови утицајни пропустили сахрану мајора Катанића неки дан послије тога. На ово је Нушић у огорчењу написао речену пјесму, која завршава довољно познатим стиховима:

„Српска децо што читати знате

из овога поуку имате:

У Србији прилике су так’е,

бабе славе, презиру јунаке,

зато и ви не муч’те се џабе,

српска децо, постаните бабе.“

За ово му је одређено двије године робије у Пожаревцу.

Да не истрајавамо на сличним случајевима у којима су и јунаци из посљедњег нашег рата 1991-1995. скрајнути, док разна ништавила уживају ничим заслужене привилегије. Погледајмо нешто другачији примјер.

Прошле године гледао сам на РТРС-у прилог о једној основној школи у неком насељу, мислим, у близини Приједора. У првом дијелу прилога даје се извјештај о „тешким условима у којима се налази школа“. Снимци онда показују да су „тешки услови“ питомији начин да се каже како дјеца одлазе да уче сваки дан у некаквој рушевини која једва стоји, са искрзаним прозорима и растуреном фасадом, гријући се до данас на „бубњић“ на који се гријао писац ових редова одмах по рату, и са тоалетом налик оним јавним стаништима пацова, подједнако гадним и заразним. (Што највише дарну у срце, то је природна скромност ове дјечице: и кад су их питали како им је у школи, они су насмијани казали – добро.) У сљедећем кадру: некаква господа надлежни дају изјаву како се „на проблему санације школе ради“, али пред својом врло лијепом и новом зградом, чија је „санација“ очевидно давно завршена. Контраст између ова два кадра који су се смјенили у неколико секунди изашао је случајно, и утолико боље.

Сад, шта је себи мислило друштво чија власт је одавала почаст дворским бабама а презирала јунака својих ратова; или шта о себи данас мисли друштво које своју дјецу, а то значи своје анђеле и будућност земље, шаље у рушевину, док господу надлежне држи у стаклу и мрамору? И стварно „српска децо што читати знате, од овога поуку имате…“

Према вођима не треба бити нарочито неправедан, они су и у демократији свагда неваљалци колико то могу бити. Нису наши нарочито гори од других, само су се други против својих боље обезбједили. Ја мислим да је готово сваки човјек слаб еда би одолио злим дусима који круже око јавне функције, иако није сваки подједнако. Зато су забиљешке о власти као највећем искушењу старе колико власт сама. Предузимљиви и промућурни народи су због тога и гледали осигурати се против злоупотреба. Боље је и лакше заштити се амајлијом, него се мучити касније око егзорцизма. И та је амајлија – јавност.

На овом мјесту се, тако, додирују појмови као систем, елита и јавност.

Идеално, систем треба да буде тако саздана мрежа институција која ће у најмањој могућој мјери патити од порока својих чланова, а која ће у највећој могућој мјери добити од њихове врлине. Ово је апстрактно одређење, и никад неухватљиво до краја, него само апроксимативно, као стално приближавање и усмјерено кретање, слично лимесу у математици. То је, дакле, аксиолошки принцип. Задатак је законодавца, и других грана власти да се ови принципи конкретизују у највећем броју случајева, а задатак је јавности да са становишта ових принципа свеудиљ контролише све одлуке.

Кад се онда у овим условима питамо како је искорак могућ, онда се питамо и о томе ко то може да изведе? Тако долазимо до питања елите.

Елита у сентименталном оку

Једна је главна  разлика између нашег и оног времена у коме је написана пјесма „Два раба“. Оно је вријеме имало елиту, и најизврснију елиту српску, с краја 19. и почетка 20. вијека. Реченог Нушића који је ишао у затвор због критике краља, али који није због разилажења са властима замрзио и државу; и који се са Дучићем и Рибникаром први уписао у добровољце поводом анексионе кризе 1908. Ракића који није само пјевао о Газиместану него је оставио конзулат и отишао као добровољац на тај Газиместан кад је земља брањена и ослобађана, рецитовао добровољачком воду на Газиместану своју пјесму „На Газиместану“, и са првим ослободиоцима ушао у Приштину; Скерлића што је одбио позив краља Петра на вечеру, кога је иначе цијенио, али будући убијеђени републиканац држао своје начело против соареје са једним монархом. Таква је елита, без обзира на међусобне разлике, ипак била достојна великога времена и Великог рата у коме је земља страшно пострадала и пропатила.

Примјера је много, а преко њих долазимо до главних особина које елита мора носити, и то су храброст и вјеродостојност. (Како је Григорије Божовић казао за Ракића: Ракић у пјесмама је исти национални Ракић.)

Елита прво треба да мисли, послије да говори то што мисли, и на крају, да ради оно што говори. Иначе се изрођује у књижевнике и фарисеје који су природно друштво вођа слијепих ако већ сами нису вођи слијепи. Гдје спадају ови данас, међу којима су неки и професори Универзитета, и који падају у Јеремијин плач над „српском неслогом“, само учествујући у свакој политичкој афери и сваком скандалу, и, што је главно, текући велике капитале? Ваљда Срби у Републици Српској треба да се уједине око оваквих страшила?

Вјеровање је духа времена да је елита онај дио друштва који редовно сврши високе школе и са добрим успјехом. Имате велику муку доказати обичном народу да је међу магистрима и докторима наука тушта и тма глупака, и мимо моралне оцјене. (Наравно да нису сви, и хвала Богу на томе.) Па још ако су превртљивци и конформисти, тада они, представљајући елиту, и рекламирају такав начин. Ништа није глупље ни погубније од овога мишљења.

Досљедно овоме, погрешно је примити само формални критеријум, и тражити елиту искључиво на Универзитету или Академији наука и умјетности, уколико се тражи бар критичка интелигенција, ако не већ ангажована. Те институције у Републици Српској имају право да до данас буду реакционарна гнијезда. И који су по свом положају позвани да кажу, а ћуте, зар нису довољно казали? Тиме су се потписали за синекуру, али су се исписали из елите. (Знамо за изузетке и свијетле примјере, и нећемо их засад помињати именом, јер би им похвала можда и ставила мету на леђа, и додатно подигла шикану и прогоне. Ето зашто смо морали сви устати за професора Краварушића.)

Елита, дакле, држи и носи вриједност, и нема ништа са овим сналажљивцима из којих се, у најбољем, може регрутовати технкоратски елеменат који ће управљати, али у строго задатом оквиру оних вриједности које носи и држи елита, а прима цијели народ, сви грађани. Елита мора пристати да трпи уколико пристаје да носи та начела, али не само да трпи него и да се бори. Је ли то Виктор Франкл казао: „Ко хоће да свијетли, мора и да гори.“

Како се онда може развити елита? Засад само случајно, управо као – аномалија. Потребно је непрактично мишљење, које ће се стећи у неколицини даровитих и борбених људи, и који ће онда надахњивати једни друге, више или мање знајући, и више или мање се и формално удружујући. Уколико више утолико боље. Овдје треба казати: чемер српске интелигенције, без остатка, лежи у координатама сујете и конформизма. То су, дакле, и главне тачке отпора, и разлог зашто је тешко мислити о повољном развоју.

Ако даље размишљамо, излази питање од којих елемената се може таква елита саградити? За прву руку, од два елемента:

1. слободне интелигенције, и

2. здравог бизниса,

као природних антипода поданичкој интелигенцији и протежираном бизнису. И као што су ови потоњи природно упућени једни на друге, тако су и они први. Постоје ли ови здрави елементи и у ком обиму, и могу ли се они повезати у некакву мрежу, ја то не знам поуздано. (На узгредно питање: колико је могуће дјеловати кроз дати систем – тешко је одговорити. Није незамисливо, али није вјероватно да ће икаква елита, или знатни појединци изаћи из партијских академија, које су у нас заправо само „школе пливања“, и најчешће одгајалишта политикантских пијавица и пришипетљи.)

Песимизам разума, оптимизам воље

Може ли се то онда десити, некакви људи који ће имати воље и памети да подвуку црту, да играју на сличностима умјесто на разликама? И још, ма каква мањина да су, да стану у фалангу, сви к’о један?

Све говори против овога. Па ипак, ми немамо избора него – вјеровати. И то је Грамшијева формула pessimismo dell’intelligenza, ottimismo della volontà, формула нужде и формула живота. Ако разум и говори против, нада и вјера су исконска начела, свакако старија од разума.

А десе ли нам се овакви људи, и организују ли се, чека их велико чишћење и непрегледна гомила посла, превасходно институционалних реформи. Али прије свега: изграђивање Јавности.

Конкретан задатак такве нове елите био би овај: да приђе акцији и организовању снаге која ће се за систем, тј. рационални устрој институција које наткриљује организована критичка Јавност, тући свим демократским средствима. Што чека те људе нису само парламентарне и кабинетске ствари, него и ствари улице, ствари трпљења и жртвовања, ствари побуне и моралне непослушности. Демократија и слобода и јесу само на храбрости добијене, као што су ауторитарни системи на страху израсли. „Не може се царство освојити, на душеку све дуван пушећи.“ И нема слободе ни демократије за млитаве и троме, плашљиве народе.

Ми морамо заборавити да вежемо своје надање за партијске конјунктуре, а морамо се оставити свега тог хоризонта који сад оцртавају СНСД, СДС, ПДП, ДНС, НДП, СП. Нека они ратују своје ратове, а ми ћемо наше.

За нас, озбиљна и критичка Јавност је посљедња тачка на којој се морамо зауставити, и око које се морамо окупити. И ту стоје наши Термопили, у које имамо стати за будућност овога простора.

*

Ако је право да су глава и реп исти, затворисмо ли круг сентименталне критике, држећи симетрију? Тако, ја се надам. Послије овога дужан сам развити идеју јавности, коју сматрам централном. Одужићу, кад вријеме дозволи.

Демократија, сјена, опсјена

(Текст први пут објављен на порталу Фронтал.рс 15. 9. 2016. године. У овој редакцији, учинио сам неколико ситних измјена интерпункцијских, лексичких и стилских.)

 

Умјесто увода: демократија – кућа раскопана

Најмање у сусрет сваким изборима, уколико већ не свакога дана, добро је сјетити се основних ствари. Други нека откривају ново; ми ћемо се присјетити познатога.

У Републици Српској, тако, нема демократије.

Има опструкције демократије, има опсјенарства; има одметнутих властодржаца, има однарођености виших чиновника, има њиховога тешког лицемјерја, има и голе пљачке; насупрот има, у подвлашћених, и задимљене квазипобуне, и блазираности, и огорченог ћутања. На крају, има сигурно и племенитога сизифовског прегалаштва, и њега поздрављамо! Него, демократије још нема. Ако у добре намјере вјерујемо морали бисмо казати – већ двадесет година је демократија у РС in statu nascendi. Ако, ипак, у добре намјере сумњамо, тада је за нас РС пажљиво навођено псеудодемократско друштво; никако случајно, и за нечију знатну добит.
У Републици Српској, напротив, има политичког феудализма, што је израстао на апатији народној.

Политички је систем у РС чисто феудални, и умотан у шарени папир демократскога легитимитета. И то класични средњовјековни феудализам западноевропског типа: структура друштвено-политичке моћи почива на личним односима, и незауставним поступцима субинфеудације плете се хијерархијска мрежа сениора, вазала и подвазала, која мрежа онда прекрива свеколике јавне ресурсе и позиције моћи, располажући њима као приватнима. Ова мрежа, политичка каста са придруженом бизнис кастом, чини тзв. народну елиту. Феудално лено данас разликује се само споља од средњовјековног: није земљишни посјед као основ друштвене моћи (фискалне, војне, правосудне, управне и др.) него тачно одређени аликвотни удио у укупној суми ресурса и моћи, квота или тал; и војна обавеза, тј. одред витезова који вазал предводи у рат за сениора, замијењена је изборном обавезом, тј. обично бројем гласова у одређеној изборној јединици. Док, са гласачима се рачуна више као са објектом него као са субјектом. Али по унутрашњем садржају, и уопште обавези, не разликује се: ово је савремено лено, једнако као оно историјско, милост сениора, за коју милост се онда дугује лојалност. Међу једнакима нема милости, него се плијен дијели споразумно; милост се увијек спушта, силази на тога што је прима. Споразумно се дијеле највише политичке и управне функције; као милост важи нпр. партијско запошљавање.

Друштвена функција политичких странака у нас, нескривено, исцрпљује се без остатка овим поступком субинфеудације. Ако има у овим смијешно-тужним политичким партијама ко другачији, што може бити, тај је против главнога смјера, и – црни лабуд.

 

Раскидање Мајиног вела

 

Потребно је поћи коријену ствари. А са коже проблема –  крви и костима, и сржи коштаној. Когод ће то, могућно, звати теоријским фундаментализмом. Врло добро! Ми се не бојимо да би нам мишљење било музејско, да бисмо тако – изашли смијешни.

(Дигресија о смијешном: страх да се испадне смијешан је дубоко сујетно осјећање, и страшно мучи у правилу отмјеније природе; типично нпр. Андреја Болконског. На овоме почива и иронија или аутоиронија као прва одредница савремене комуникације, обично у млађег образованог свијета; они се боје бити озбиљни да не би изашли смијешни. Уопште узев, човјек без икаквог достојанства лако подноси да је смијешан; али и човјек са истинским достојанством, који је човјек врло риједак, лако то подноси. Превладавање овога страха јест проблем сујете. Даље, дочек са подсмјехом никако не значи и перспективу неуспјеха, у историјском смислу: Робеспјера је нпр. код првих наступа у Конвенту дочекао подсмјех, са његове несносне треме и дјечачког идеализма. Робеспјер је тако кад се тек појавио, говорећи ово без икакве хиперболе и болећивости, могао изгледати Конвенту смијешан безмало као што данас смијешан изгледа Константин Савић. Notabene: то што су обојица изгледали смијешни не значи и да је Константин Савић некакав други Робеспјер, или управо el ingenioso hidalgo, како би многи вољели. Она наклоност Константину Савићу, почива на његовом „праведничком гњеву“ накалемљеном на упадљиву неспретност која изгледа – народна. Али прије свега на страсној потреби за алтернативном политиком, и на дубоком презиру за политичку номенклатуру, тзв. естаблишмент. Тај се презир за елиту већ „наталожио у крви“ (В. Д.). У овоме има елемената револуционарног осјећања, и, казаћу сасвим лично – мене то радује.)

Вратимо се, дакле, колико год треба; али да то враћање само не буде какав јалови ескапизам, нешто слаботињско, огорчено и, у себи завршено, непокретно-пјесничко. Него да се вратимо по мјеру, и тврдом мјером да онда мјеримо. Само тим начином, и пробијајући хоризонт наше политичке праксе, а онда вративши се њему – разликоваћемо утвару од стварности и одузети јој лажну исправу. А у РС, тврдим, нема демократије; има само пројектоване парастварности и свјетлуцања симулакрума. Има, дакле, Матрикса, а има и понеких настраности Острва доктора Мороа.

Непотребно је и казати: код тих опсјенара и градитеља привида у РС нема ничега великог у том преступништву, ничега по значењу налик деспотизму ранокомунистичког, великоинквизиторског или сличнога типа, који би тлачио и зло чинио бар вјерујући да чини у име више идеје. Ту и нема никакве идеје, и баш о томе се и ради што никакве идеје нема; него има само потемкиновске дрскости и гогољевске карикатуре; а ситнога, алавог лизања и најпрљавијих банкнота. (И иначе, у нас се уопште више не разликује друштвена моћ од новцау томе је најочитија апсолутна побједа медиокритетског погледа. Не знам да ли је ово универални правац „прогреса“; новац је на сваки начин моћ, неспорно, али не може он важити као искључива друштвена моћ.)

С њима, дакле, човјек не може саосјећати са њихових преступа, па ни са несрећом која би их са тога преступа задесила (а ово је само књижевна, и једва кривичноправна претпоставка). Oни су апсолутно нетрагични, у најширем литерарно-драмском смислу. Камо да је ма шта ту великога стила! Него, у тужна времена, а у баналној стварности, жалосни су и јавни ликови у нас; па умјесто да проради саосјећање, или бар активна мржња, посматрачу најприје, и изнова, проради – гастритис. Али само, и никада, не смијемо заборавити колико смо у томе свему и ми одговорни.

У РС, дакле, нема демократије, него само утваре демократије. А та утвара испарава, што је најгоре – тешком досадом и ћифтинским неморалом, што наликују каквој отровној маглуштини од које слаби вид и отежава дисање, да народ више оболијева и свеудиљ тромији бива.

 

Биће крви

 

Ако у РС нема демократије него само привида, а у истини политичког феудализма, зашто сви мисле да је она демократско тијело? То: због – избора. Избори су онај шарени папир демократског легитимитета. А да ли чињеница избора по себи значи да је једно политичко тијело демократско?

Вратимо се, рекосмо, само основним стварима.

Демократија значи владавину народа, то јест пуну политичку афирмацију народне суверености. По императиву технике одабрана је посредна или представничка демократија; на то се веже владавина већине.

Демократија, на овај начин, стварно живи у три корака: народ мора имати политичку вољу; та воља се мора тачно изразити; изражена воља се мора извршити. Веза међу овим инстанцама мора бити непрекинута, и то је сами крвоток демократије; а сразмјерно пукотинама, у свакој од ових инстанци демократског живота, или међу њима, нема демократије него само обмане, и привида демократије.

Прво: народ мора имати политичку вољу. Политичка воља народа, или општа воља, је воља већине, јер је немогуће постићи апсолутну сагласност. Још у Русоа та volonté générale значи вољу усмјерену на заједничко добро, а не прост збир појединачних воља усмјерених само на властито добро. Јер, онда држава више није заједница општег добра (res publica) него агрегат приватних власника. Зато је Русо, у пољу политичког, разликовао грађанина у политичком смислу који се оријентише на опште добро – citoyen, од грађанина у економском смислу који се оријентише на властиту себичну корист – bourgeois. Само се из начела и појединачних воља грађана у политичком смислу може, дијалектичким цједилом, извући екстракт опште воље. Напротив, буржоа као чист тип има за своје природно станиште – слободно тржиште. У Марсељезу тако није ушао буржоа, и пјева се: aux armes citoyens, formez vos bataillons, итд.

(Опште добро, наравно, значи и појединачно добро, уколико је појединац члан заједнице. Да заједница расте и развија се на приватним интересима, на страстима и на егоизму, то је тачно али једнострано гледање, и примарно економски стоји, као што се може наћи експлицитно још у многих старих писаца, и од Бернара де Мандевила до модерних, као у Фридриха Хајека или Милтона Фридмана. То су људи са многим добрим идејама, али без разлике људи суженог погледа на ствар: њима нпр. недостаје, у најширем, свака религиозност у погледу. Уосталом, речени Хајек и Фридман, и слични њима, уз себе могу везати досљедност. Они уздижу страсти, себичност, похлепу итд. као економске чиниоце, али само пошто је код њих претходно примљена апотеоза слободног тржишта, и истовремено, што је исто, тотална маргинализација државног чиниоца: отуд ниски трошкови администрације, ниски порези, одбацивање сваког државног захвата у тржиште, преко кредита државних банака и финансијских организација, дискреционих система буџетских субвенција итд. Код нас овако: имамо похлепу, страсти и себичност, али ови нису производни чиниоци него чиниоци чистога непроизводног присвајања, тј. пљачке народнога новца коју предузима голема администрација, притишћући онда преко пореза произвођаче на тржишту, подржавајући преко организација попут ИРБ-а бизнис под својом кошуљом, уступајући тендере по политичкој линији, дакле, производњом нелојалне конкуренције итд. То онда излази најружнија комбинација два система, нека двострука перверзија морала за економске сврхе: не само да се гаје неморални мотиви стицања, него су они поново изопачени, тако да нису ни – производни. Према томе, систем живи у нас као некакав политичко-економски Франкештајн, несрећна наказа скрпљена од најружнијих удова, још неравно и сложених.)

Ето зашто Република Српска, која у свом називу носи име Република, није никаква јавна ствар и заједница општег добра, него заједница приватних власника и плијен партијских скакаваца. Зло са скакавцима није само што оставе помор и глад, него што још и јајашца у земљи оставе: ово су њихови млади, и свака партија има своје младе. А код тих наших младих: чим видимо младога човјека да се удобно осјећа у политичкој кожи данас, треба да знамо да је глупак или подлац, или обоје, што је и најчешће ако му је та кожа удобна. Напротив, мислим млад човјек који би се стидио, и који би упркос томе стиду био политичар: тај би ипак нешто значио. И удобност и зазор лако је видјети из појединачног држања.

Насупрот тзв. народној елити стоје грађани, народ. Инсистирам да се појам грађанина и појам народа не супротстављају, јер је грађанин и без тога довољно усамљен, а народ и без тога довољно угрожен.

Људи тешко живе, а памет им се развлачи, и убија се и она прирођена разборитост народна: пристрасним телевизијским кућама, политичким рулетом, обртима и замјенама, мутним фракционаштвом, мистификацијама простих процеса, тирадама техничких термина, цијелим стотинама агенција и других тијела, флуидним представама надлежности, међунационалним напетостима итд. Нико не настоји да стварно објасни и обичан човјек слабо разумије, политички терен му изгледа нејасан и несигуран, и види само његов материјални сјај. Тиме он диже руке од покушаја активног идејног опредијељења, и идеја, кад је од ње одустао, нимало га не занима. Овим је подривен сами основ демократије: јер она и јесте то, судар политичких идеја у јавности, између којих идеја људи онда слободно бирају.

Насупрот, обичан човјек зато живо види свеприсутност политичких партија у свакодневном животу, и њихову објективну снагу у пољу економског: у пословању, у добијању тендера (само „вјетар у једру“ или чак елиминација конкуренције), у добијању субвенција и кредита, код запошљавања итд. Онда он поступа циљнорационално: одустаје од разумијевања и активне измјене политичкога процеса, него му се препушта у руке и тражи да себи олакша, тј. препушта се странци, а само из свог властитог материјалног интереса и дијелом из страха од националне угрожености. Ово расположење треба странкама, и на њему оне и подижу свој зачарани замак. На овом почива и чињеница да у нас политичке странке не морају имати никакве озбиљне и конкретне програме, и једва да их уопште имају. То је најчешће надувени галиматијас: гомила нејасних баљезгарија, хокус-покус техничких мјера и апстрактних циљева.

Гласови се још и отворено купују, за новац, за товар пијеска, за парче асфалтног пута. Што се ово неизоставно понавља пред сваке изборе, то је –  отворена увреда народу.

И још више: дијеле се такви пакети, у којима су, стидно је и писати, нпр. уље, макарони, шећер. И то и људима, домаћинима, који ниуколико нису гладни; можда тешко живе, али – нису гладни. И људи то онда – узимају. Ово изгледа раблеовска гротеска. Али ни то није случајно, него се тиме срачунато уништава народно достојанство, унижава се народ, домаћин да узима непотребну милостињу, навикава се на подношење увреда, и паразитира се онда на његовој кроткости: ријечју, народ се морално упропаштава за политички ћар. На овоме се касније ванредно профитира: тј. тачно казано – размјењују се милиони и макарони. Ја сам љут због овога на Србе, али не толико на те бестиднике што шаљу и дијеле пакете, него на све што ту увреду нијемо примају. Сви ти политички мајмуни што срачунато упропаштавају и унижавају народ, треба да оду бар испсовани, и попљувани, ако и не разбијених глава. Већ је и страшно досадила прича како су Срби наводно храбри пред смрћу а кукавице пред животом. Није довољно! Народ само да их редом опсује и отјера, а бар псовати Срби знају, и више је учињено за демократију у РС него уколико се само „гласа за мање зло“.

Друго је: политичка воља народа се мора тачно изразити. Овдје спадају технике и организација избора и изборни систем, о чему је, мислим, од ова три корака иначе највише речено. Уколико се ради о манипулацији и злоупотреби, и ако се она не изводи кроз сами изборни систем, то се своди на корупцију изборног процеса која се дијелом ослања на корупцију бирачког тијела, што је претходно казано, а дијелом на корупцију службеног изборног персонала: посматрача, котнтролора, бирачких одбора итд. На овај други начин се изражена воља, ако и у својој супстанци ишчашена са претходних разлога, даље саображава потребама тих којима је успјело да корумпирају изборни персонал.

Трећи став: исказана воља се мора извршити. Овдје је главно поштивање предизборних обећања, и, једнако важно поштивање рокова. Свако треба да обећа само то што може испунити, и што може испунити у датом мандату. Све остало је гола обмана! Проценат неиспуњених обећања за која се гласало је ванредно висок, јер политика према тако инертном бирачком тијелу, чим прођу избори, не осјећа никакву обавезу. Бирачко тијело од кога је трећина купљена, трећина на јуриш освојена (велик број неопредијељених, који гласају на празну молбу познаника и кад иначе не би: ово се наслања на општу неспособност највећег броја људи да уопште кажу – не, не може, не дам!), а трећина огорчено непокретна, такво бирачко тијело, дакле, и не може очекивати поштовање и одговорност изабраних политика. Овдје је нарочито и питање политичких конвертита, тзв. прелетача, тј. људи који добијају гласове за једну политику, само да би по изборима пришли другој, чак супротној политици, и баш оној политици на чијој су жестокој критици у кампањи нпр. и добили гласове. Овим се, онда, по трећи пут искривљује изречена воља народна.

У РС се, према томе, демократски легитимитет задобија тако: у нас у пољу политичког има само bourgeois па и то буржоа развучене памети и са озбиљним осјећањем ниже вриједности. Ово осјећање, рекосмо, није се развило стихијски него је потхрањивано.

Због овога немамо ни праве јавности, тиме ни контроле која на јавности почива. (Од формалних претпоставки демократије, узмимо само кичму њену – медије. Без слободних медија нема демократије, и медији су зато свуда највише на удару од политике, а за њихову слободу треба се највише и борити, „више него за градске зидине“ – речено ријечима мрачнога мудраца. Сјетимо се и ријечи првога „лава револуције“, грофа Мирабоа, што се за слободу штампе у Француској тукао пред велике догађаје: „Одузмите слободу штампе Енглеској па је дајте Турској: Енглеска ће постати Турска, а Турска Енглеска.“ Овим је све речено: а ми смо спали на недостојни и тровачки, само умивени памфлетизам РТРС-а и БН-а. Ово, мислим, сви знају, зато је згодно за слику. Али са другим формалним условима демократије не стоји много боље.)

У вези с тим, за поређење, двије сродне појаве: постоји један институт облигационог права који се зове прекомјерно оштећење (laesio enormis). Овдје је он, рекло би се, скривен, јер се на мало оштећује велики број људи, што у суми износи велика корист, докле су код овог института уговорне стране двије, или неколико, јасније видљиве па се лакше санкционише. Тј. у народу се непрекидно одржава свијест како је појединачни глас, битни облик политичког постојања грађанина у демократији, небитан, невриједан, како је зрно прашине, да га се онда исплати продати и за багателну цијену. Али ако је тако неважан и немоћан, зашто се око њега тако труде? Слично је изведена и пљачка у ваучер-приватизацији, откупом преко приватизационо-инвестиоционих фондова и на други начин, без тога да је људима претходно објашњено шта то све значи, него да је најбоље да се пусте у руке господи експертима. Да ли је изненађење што господа експерти нису били и савјесна господа?

У филму Пол Томаса Андерсона „Биће крви“, главни лик, нафташ Денијел Плејнвју (игра Денијел Деј Луис), оцијенивши да под посном земљом лежи океан нафте, начини се да туда лови препелице, те сопственицима те посне, камените земље, који о томе нису одмах ништа слутили – даде „цијену препелице“ а не „цијену нафте“. На овом поступку обмане се у РС убија демократија, а успоставља политички феудализам.

Главни је разлог, дакле, у овоме. У представничкој демократији изабрани представник није правно обавезан да врши народну вољу. Он је обавезан политички (требало би и морално, уколико је човјек од образа, али у ово не треба полагати вјеру). Како полтички вукови у нас у правилу знају са каквим инертним бирачким тијелом и народом имају везу, они се на своју обавезу неће нарочито освртати. Из овога се, у сваком изборном циклусу, као птица феникс, само формално обнавља демократија. У истини ње нема.

 

Самоодбрана је дужност и обавеза

 

Само је један начин да власт буде одговорна. То: да се боји свога народа. Јер власт, у правилу, не зна за поштовање без страха. (Уопште, поштовати без страха, то је могла знати аристократија, можда племство какво је било у Европи до XVII вијека; демократска је власт у томе смислу неизоставно – простачка.) Ово је истовјетно са разбијањем политичкога феудализма и представљањем демократије Републици Српској.

У писму Томаса Џеферсона пуковнику Виљему Стивенсу Смиту од 13. новембра 1787. стоји: „Саклони нас Боже двадесет година без побуне!“… „И која држава може сачувати своју слободу, ако њени управљачи не би били упозорени, од времена на вријеме, да је народ задржао дух отпора? Нека народ узме оружје!“ … „Дрво слободе мора се заливати крвљу родољуба и тирана! То је природна његова храна.“

Не мислим да ми своје властодршце треба да убијамо, него треба мислити историјски. Од овога је писма више од два вијека, и многа је вода протекла. Али смисао је његов остао, а то: за слободу се има борити, и та борба јесте борба непрестана. У народу има изрека: „Да нема вјетра пауци би небо премрежили“. Вјетра нам треба: буре, југа, развигора!

А за основну, коријенску промјену треба, поред економског развоја, и координисанога труда у два правца: прво, непрестано тући по власти, квазиелити и политичкој култури, из свега расположивог оружја, чиме ко може – од топа до револвера, и докле год је праха и џебане; друго, подизати свијест и самосвијест народну, радити са људима, објашњавати ствари, излазити скупа из мрака саможивости, самопрезира и огорчења. Тај је задатак тако велик по обиму, и толико деликатан по садржају, да је можда потребно и цијелу једну генерацију „бацити и потрошити“ за овај циљ, ако не више. Техници извођења овога предузећа треба поклонити посебне расправе. Питање је само – имамо ли ми генерацију која је на ово спремна?

Ако ипак расте таква генерација, скривена нашем виду, поздрављамо је Тукидидовим ријечима: срећа је у слободи, а слобода у храбрости.

Дакле, вјетра! А неће бити лако.

Оглед о универзитету (II)

 

(Чланак први пут објављен 9. 4. 2016. године на порталу Фронтал.рс. Значи наставак претходног чланка истог назива. Учинио сам неколико исправки, интерпункцијских и лексичих.)

 

***

„Било је тако мрачно као да су ти очи ископали.“

Пушкин, Капетанова кћи

 

 

Претходна ријеч читаоцу

 

Позивам читаоца да ми опрости нешто од личнога тона и исповједнога стила, нарочито обраћање из првога лица. Другог начина нема. Ево зашто.

Кад сам посљедњи пут писао о овој теми, у тексту Оглед о Универзитету од 26. 6. 2015, изашао је из овога голем неспоразум, а из неспоразума неугодност. Намјера ми је била да јавно похвалим два нарочита типа нашег образованог свијета. Ако притом похвалим и неке конкретне људе, који се можда познају, утолико је мени драже; али у цјелини на ово не полажем много. Невоља је што ја нисам писац, те је овај хвалоспјев мој (de profundis!) примљен као сатира и персифлажа, па и то – јувеналска: претјерана, заједљива, отровна. (Хорацијевска је сатира и сувише фин рад, те утолико недостижна слабом писцу, као год и слабом читаоцу).

И као да несрећном писцу није довољно да га наопако схвате, овдје се онда догоди још и занимљив заплет: угледаше тај запис неки људи, и препознаше у њему академика проф. др Витомира Поповића, у поднаслову Јесен самозванца, те упутише и њега да прочита. За препознавање ја нисам одговоран, или сам у најбољем случају само објективно одговоран, дакле, нисам крив. То је, велим, израз једнога неспоразума: и није томе кумовала моја намјера него само стваралачка немоћ моја да хвалоспјев учиним свима разумљивим. Могло би се казати: тако нисам замислио, него ми се тако омакло.

А зар бих ја могао и помислити да критикујем једнога академика, професора доктора, писца „овако дебелих књига“(тако! а палац и кажипрст развучени у педаљ), декана факултета и, одскора, предсједника чистога извора српског патриотизма? Па и то јавно? Какав сам то, зар изопачени јеретик и отпадник, да и ја не хвалим академика нашега као сав пристојан народ? Или зар сам толико глуп да не видим лијепо како ми критика таквога човјека може „затворити многа врата“? Или зар сам довољно луд па да ми то „затварање врата“ ништа не значи? Ја сам све знао, зато и хвалио из петних жила еда бих се господи допао, али утаман!

Основано је вјеровати да је и овај знатни академик наш посматрао тај текст као некакво искривљено огледало, уколико је оцијенио за потребу да позове редакцију Фронтала и лаконски представи избор: склонити текст, иначе он подноси тужбу. Или-или речено је, демократски, како и пристоји. А с обзиром да у тексту нико није именован, предлаже професор и доказ: снимљен телефонски разговор у коме Александар Грбић објашњава неком да се у спорном тексту ради управо о Витомиру Поповићу.

Тај је снимљени приватни разговор, значи, судски доказ првога реда и нерв професорске херменеутике. Као такав ће он, у очима суда, пресјећи сваку сумњу и поништити свако друго становиште спрам спорнога текста.

Суд ће, онда, јавну ријеч, именом Оглед о Универзитету, која не именује никога, тумачити као тешку клевету против професора Поповића, на основу неовлашћеног снимка приватног телефонског разговора писца те клевете. Кад је тако утврдио о коме текст говори, тада суд даље неће утврђивати истинитост написаних исказа и правилност закључака, тј. неће цијенити исказе емпиријски, логички и правно, и поводом овога изводити доказе, него ће вјеровати на ријеч академику професору. Magister dixit! Тако ће се закулисни деспот у јавности начинити преподобним Јосифом; и тако ће суд пресудити Фронталу и Александру Грбићу, е што смо и тако ужасно хулили на једнога уваженог члана друштва! Ово је професорска правна аргументација којом он пријети из првога плана; из другога плана, али опасније, грози он својим утицајем у правосуђу.

Читаоцу је ово све скупа, мислим, врло симпатично, као што је и право. Што ја нисам тужио професора за неовлашћено прислушкивање и тонско снимање, томе је разлог слаба памет моја и мој сиров карактер: намјесто да то насртање на моју приватност озбиљно схватим, ја сам се oвоме од срца смијао. (Сад, можда шпијуни и денунцијанти имају и моје интимне разговоре или непристојне преписке са неком дјевојком; добри Господе, шта сад да радим и зашто се нисам раније тога сјетио!)

Кад су Витомира Поповића неовлашћено снимали, намах је подигнута оптужница: јербо се академик боље разумије у елегантне форме, и то му је мање забавно кад њега прислушкују и тонски снимају без знања његовог. (Ја сам то ономад приватно осудио као подлост, али ни тад се нисам знао наметнути као што су знали неки врли студенти Правног факултета у Бањој Луци који су се препоручивали бестидним оскврњењем и злоупотребом лијепе традиције такмичења у бесједништву, и у неколиким говорима на слободну тему лизали ране декану док је он то посматрао из првога реда. Кад младост тако рано а тако озбиљно схвати фине методе друштвенога успињања то је представа колико свечана толико и смијешна. Notabene: oвдје остављам по страни име професора Мојовића, који је створио бесједнички центар и установио речено такмичење, а за кога лично имам најдубље поштовање.) И данас мене, рецимо, и ово забавља: ако су сплетка и подлост постали мода, те жртва њихова постаје исти такав подлац и сплеткаш par exellence. Или овакво обртање: „ко од мача гине, мача ће се и латити.“

Ето шта човјек све доживи уколико намјерава да се јавно заноси и да хвали, али увијено и испотиха, а нема дара за такав начин: академичко прислушкивање и професорско тонско снимање приватних разговора. И то је у основном историја једне овдашње цензуре. А да ли је докторска пушка, кад је пријетио Фронталу, била набијена сачмом или сољу, немамо кад о томе мислити.  Редакција Фронтала, злопатећи се са средствима и памтећи претходна зла искуства по сличним тужбама, повуче се пред кротким академиковим захтјевом и склони текст пет дана по објави.

Остаје горак окус само стога што професор није лично мени пријетио тужбом, или је поднио противу мене без упозорења, и тада би добро било да је само тврдом сачмом пушка набијена. По науку боланог Дојчина: „удри прије да ти жао није!“ – ако сам и ја читао неколике правничке књиге.

Остаје и ова разлика између академика Поповића и мене. Ја ако и убијам онда убијам мачем, да то види цијели двор, а не знам унапријед чија ће се крв просути, моја или мога ненавидника. Проф. Поповић, и такви, трују противника с осмјехом на лицу, или скривени у кухињи гдје се ручак госту справља, нимало се не излажући. Ствар је и стила, а не само стратешког планирања и ратне вјештине, шта ће човјек изабрати. (Правно-херменеутичка смјерница за професоре и судове: молим, ово је било само сликовито изражавање. Прилог расправи о грађанској утуживости алегорије.)

Ето тако прођосмо: Фронтал, који је једини пристао да објави речени текст без много цифрања, и моја маленкост, из чијег „пера“ је изашло. Висока господа је сигурно мислила: ко сумња у царево рухо, и ко узнемирава високи свијет? Да дрских суклата и других сумњала! То: у искри угасити а у коријену засјећи.

Напосљетку, мени је то и право. Еда ли сам малено злочинство починио? Та посумњао сам да су неки најизврснији међу изврснима. И још, ево, сумњам, а речена господа ће ми морати опростити. И то што та сумња покаткад, као дојенче, неочекивано пусти глас: amicus Vito, sed magis amica veritas.

Зато, велим, говорићу без нарочитог увијања. Зато, велим, мораће нам господа још понешто опростити.

 

Доба кентаура

 

Започећу начинивши неколико признања.

Признајем да је мој поглед на науку и образовање понешто несавремен и романтичарски. Ова размишљања јесу таква. Признајем и да се овим питањем занимам, и да се нисам стидио озбиљно узети у срце оно што је у јавности већ одавно изанђана политичка флоскула: ми наше друштво имамо градити на знању. Задатак тежак али и насушан нашем одржању. Образовање средити, то је данас патриотско питање првога реда, и питање будућег одржања народнога; а једва да је могуће замислити важније питање од овога.

Овдје морамо казати и то да нас има и таквих те се родољубљу нисмо учили од данашњих политичара, за које је невид и неглас први биљег патриотски, нарочито ако је то невид и неглас грађанина о њиховом среброљубљу и систему њихових личних привилегија, невид за њихову самовољу и неглас за њихово властохлепље. Него, ако се и они сваки дан труде да нас овако невиду и негласу науче, ми, као лоши ђаци, учили смо прије од старих писаца, могућно из оваквих редова: „да не дангубиш у наду кривјења и тајања махане свога племена, но нека си му добротвор, да му желиш ваљало и неваљало принијет; треба чињет што користи народноме напретку и божјој правди, а не ћеф незналици, кријући му рђу неприличну.“ (М. М.) Одавде, онда, несавремени полазимо.

Признајем, даље, и то да ме је мој матични Универзитет више пута одбио као сарадника: неколико пута бирајући друге кандидате, а два пута поништавајући конкурс и образлажући тиме да „ниједан кандидат није дорастао задатку сарадника у настави, иако испуњава формалне услове конкурса“. Некад и чудноватијим објашњењима. Признајем и то да се нисам увриједио. И подвлачим да овдје не смију важити личне сујете, јер је ствар високог образовања нашега, и образовања уопште, важнија од ма којег појединца.

Сад читалац може казати: писац је овај некакав маскирани Алкибијад, или Кориолан, што би да завојшти на отаџбину и матични Универзитет јер су га одбацили. Ово је легитимно становиште читаоца.  На тој линији стоји готов ad hominem аргумент противу мене, али то још, као ни иначе, није аргумент ad rem. (Слично је и омиљено становиште политичара, који оспоравање појединога функционера приказују увредом државе, а увреду државе онда увредом сваког грађанина и големом пријетњом по његов опстанак.)

А ја на овом мјесту морам одмах казати: не устајем ни противу земље, ни противу матичнога Универзитета, него противу онога тиранског и учмалог у њима, дакле – за њих. Утолико овај запис, као и претходни, и приносим имену часних научника и професора којих још има на нашем Универзитету.

 

*

 

Одредимо одмах о коме говоримо: ко су то они?

Они су, велим – кентаури.

На академско-научно, четвероножно тијело, натакли су шићарџијски торзо и главу политичку. И њих наука и Универзитет стварно занимају онолико колико правога научника или професора занима сирова друштвена моћ или новац. Ту нема помирења, и кога знање стварно задоји из своје сисе, тај га више не презире због других почасти, а некмоли због најнижих свјетских сујета. Ово не треба разумјети дословно тако да научник треба да живи у кули од слонове кости, или да је само као некакав јуродиви пустињак пожељан и поштовања достојан. Него ово треба разумјети само као ствар основног личног усмјерења, и отуда као нашу сумњу да је неко заиста научник и универзитетски професор ако му је наука први позив али посљедњи интерес.

Демокрит из Абдере је исказао ово основно научно усмјерење: „Волио бих открити једну једину узрочну везу него задобити персијско краљевство.“ Тај је Демокрит био први полихистор свога времена, и дао је човјечанству атом – највећи спекулативни производ Старога вијека са хиљадугодишњим трајањем. Надаље, Срби имају племенити узор у биографији Николе Тесле. Сасвим екстремно, новији примјер на овом плану је, рецимо, Григориј Перелман. Ово су, наравно, крајње тачке, и не значи да ће свака посвећеност бити награђена овако великим постигнућима. Јасно и да је важно разликовати научника од предавача, и то да појам интелектуалца (има ли данас потрошеније ријечи!) не мора значити овакву изузетност, али зато подразумијева поред интелектуалног и морални садржај. (Интелектуалац је битно друштвена категорија, а заправо и значи – бити достојан своје памети и свога образовања.) Ови примјери само помажу да схватимо супротно – да ће свако ташто позерство и нехајност остати стварно јалови. Како ипак већма жуди „персијско краљевство“, ни најдаровитији кентаур неће за живота исписати ниједан табак вриједан читања, нити ће као професор ичему стварно вриједном научити студента. Напротив, већина наших кентаура није нарочито ни талентована.

Ако и оставимо оваква сасвим екстремна поређења, што су унеколико слична невиним ђачким фигурама, било је и таквога времена у нас када су прваци овдашњи били у корак са свим савременим дешавањима европским, рецимо у књижевности и друштвеним наукама. Ако бисмо прелистали Српски књижевни гласник могли бисмо наћи у њему једновремно овакве писце: Павле Поповић, Јован Скерлић, Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Богдан Поповић, Милош Црњански, Владимир Ћоровић, Јован Дучић, Александар Белић, и друга многа имена; редом знатни правници, социолози, лингвисти, философи, историчари, преводиоци, економисти, пјесници и приповједачи, романсијери, теоретичари књижевности и политички писци. То се данас носталгично зове цвијетом преткомунистичке, грађанске интелигенције, српске и југословенске; па се онда, сјетно уздахнув, надода: ко смо били, а шта смо постали! Данас ми имамо – кентауре.

Основна је особина кентаура да мрзи сумњу, што је претходно поменуто. Зашто је то тако?

Уопште узев, сумња је давно стекла право грађанства, и њу је данас, у начелу, потребно бранити само од сасвим ограниченог свијета. Али ми видимо то да они методичку сумњу не воле, а ни друге макар и декартовске тричарије, уколико би ове да пребирају по њиховом паунском перју. Сумњу воле само ако је дефетистичка, још боље – ако се сумња само у своје право на сумњу, на мисао и на ријеч, ако се сумња само у себе сама, али никако у њихову вриједност и заслуге њихове.

(Него, ако су мудраци и њихова својта, ти што мрзе сумњу, запосјели Универзитет, Академију наука, владина тијела, правосуђе, банке, телевизију и новине, шта тада? Лудима је остало једино да се не одушевљавају мудрошћу мудрих, и њиховим дјелима, и можда да овдје-ондје сачине о томе запис. Сваком своје, а вели народ наш – свакој бени њено весеље! Ваљда би и то да нам узму? А ми смо се таман снашли у тој немаштини. Политика и полузнање одувијек су, а довијек ће и викати на сваку слободу и самосталност као сове на сунце; али, сунце је зар сунце ако од тога потамни? Ако је сунце.)

Сумњу, дакле, кентаур мрзи зато што није одушевљење, ни подложништво, ни слијепа оданост; и што је неугледна голотиња њихова, која се сакрила под шареном титулом. Сваки деспотизам је у овоме исти. И зар би се он овим занимао, и зар би гонио цензуром да нема шта да крије? Ако је речено: за злато се рђа не хвата, – чему тада златни неспокој? То што је ова мржња противу сумње битна кентаурска црта говори много ако знамо да је главни садржај мржње – страх; ово је, пак, основна психологија.

Кентаур, то је безмало сав поратни nouveau riche српске интелигенције, што се подигао на врх и што дивно сија. Наука, Академија, Универзитет: ово су све само споредни чиниоци у једном вишем рачуну њиховом. Тога кентаура, и овај његов рачун, ми посматрамо као главну препреку једној романтичарској концепцији која се састоји у овоме.

Ако у једном друштву интелигенција и не може бити власт, или то чак није ни пожељно, колико за народ толико ни за саму ту интелигенцију (а овдје спада бар све оно што се може приговорити још Платоновој замисли о философу-краљу) довољно је ако би ова била само и коректив власти. Коректив власти она може бити двоструко: тако што ће се сама правовремено огласити по општим друштвеним питањима, и по питањима струке; и тако што ће учити и одгојити младост да мисли, и не стиди се да има своје мишљење. За обје намјене потребно је да ми стварно и имамо интелигенцију, и не некакво махнито и саможиво крдо кентаура, које сасвим природно спада у дивље пејсаже тзв. бизниса. Али ако се кентаури лажно издају за интелигенцију, а овамо су са властодршцима склопили пакт Молотов-Рибентроп, тада – куку Пољској! Пољска – то смо ми, народ, онај тужни преостатак кад се одбију кентаури и властодршци.

Да би ваљано одиграо ову своју улогу, кентауру је потребна титула. Титула је конвенција, вањски знак неког садржаја, она је то да би олакшала друштвено саобраћање које би ишло спорије ако би се у сваком случају изнова утврђивао садржај који титула собом представља. У овом смислу она личи на папирну банкноту у вријеме златног важења. Углед њен, дакле, и потиче отуд што је она некад била стварно знак за одређени садржај (традиционално важење) или што је она то и данас у сређеним срединама (компаративно важење). Али уколико се титула осамостаљује и одваја од садржаја, тада имамо некакав фетиш титуле. Фетиш титуле дугорочно значи да се одређена титула, као друштвена установа, руни, док на крају од ње не остане ништа: ноћна приказа на раскршћу што страши ноћника само дотле док се не одлучи да јој приђе, и тада види да је то празан ковитлац магле.

Или, нека ми буде дозвољено овакво поређење.

У лијепој народној епској пјесми „Иво Сенковић и ага од Рибника“, кад млади и у боју неискусни Иво изјављује намјеру да буде очев заточник и изађе на мегдан Турчину у име његово, старац Ђурађ га опомиње:

„(…)а Турчин је јунак од мејдана,

да му нема у крајини пара,

на њему је руво страовито;

рисовина и самуровина,

а на коњу сама међедина,

бојно копље вуком покројено;

само ћеш се рува поплашити,

а камоли кад подвикне Турчин, 

и поцикне коњиц под Турчином; (…)“ итд.

На ово му Иво одговори:

„Што б’ се, бабо, рува поплашио?

Ја с’ не бојим ни жива курјака,

а камоли мртви кожетина!“

Овдје: жив курјак био би и истински интелектуалац, па ни тада не би требало према њему исказивати страх, и сумњати у свој разум са његовог ауторитета, него понудити своју мисао и свој разлог. Мртве кожетине су кентаурске празне титуле у доба фетиша титуле.

Данас сва наша култура стење под кентаурским игом. Укључив овдје и Универзитет и Академију наука. А отрести се овога ига ствар је не само етичка него и, још више, естетска.

Сад можемо прићи и конкретном поводу за овај текст.

 

Универзитетско питање

 

Под овим мислим, сасвим конкретно, на актуелне ствари Универзитета у Бањој Луци. О приликама на Универзитету у Источном Сарајеву не знам довољно; цијеним да ниуколико није боље. Приватне универзитете у нас не сматрам универзитетским питањем, него прије питањем неуспјеле шале.

Од почетка године, а дочекасмо објаву конкурса и трећи пут, прво је питање нашег високог образовања – избор новога ректора.

Поновимо што досад знамо: претходна два пута избор је изостао јер су кандидати проф. др Новак Кондић (ДНС) и проф. др Милан Матаруга (СНСД) исказали равнотежу снага, и ниједан није успио задобити статутом прописану већину. Трећи је нестраначки кандидат проф. др Рајко Гњато (пет гласова по првом конкурсу, седам по другом), а четврти проф. др Витомир Поповић (изворни СДС; три гласа по оба конкурса). Проф. др Васо Бојанић (СДС) по првом конкурсу је био без гласова па се у другом није ни пријавио, а проф. др Никола Поплашен по другом конкурсу био је без гласова, док се у првом није пријавио.

Знамо и то да су скоро сви кандидати отворено, а проф. др Милан Матаруга прећутно, казали да политика утиче и да се врше притисци на чланове Сената и студентске представнике, али нико није говорио о именима или конкретно, него само уопштено. О утицају политике на избор је говорио кандидат Новак Кондић, вежући за ово онда „потребу да се политика одстрани са Универзитета“; кандидат Милан Матаруга је „молио своје пријатеље да не врше притисак“ и цитирао Цицерона перући се од таквих притисака; кандидат Рајко Гњато је говорио о притсцима, додавши да би се „прије убио него то урадио“ а да је „некима то стало под капу“; кандидат Витомир Поповић је о овоме говорио неколико пута, видно незадовољан, након неуспјелог гласања два пута, помињао „пријетње и уцјењивање, притиске на чланове Сената, изношење прљавог веша, поткупљивање студентских представника“; говорио је и у емисији „Пет до седам“ Предрага Ћурковића од 17. 2. 2016. у којој је гостовао са кандидатом Васом Бојанићем (након двојице кандидата за ректора гостовала је нека фина млада дама, именом Божана, а врло суптилним надимком: Неодољива-Неумољива). Толико знамо. Паметном је и ово доста, а нешто паметнијем, могућно, и превише.

Што из овога јасно излази, то је: еквилибријум снага између двојице кандидата, Новака Кондића и Милана Матаруге, није еквилибријум високог угледа, струке и предложеног програма, него, прије свега, еквилибријум политички и еквилибријум утицаја. Два вектора супротног смјера, а исте величине, поништавају се. Овдје се мора признати велика енергија и страст функције којом дјелује Новак Кондић (ДНС) да се носи са чиниоцима Матаругиног утицаја, који је члан СНСД-а, ротаријанац, члан удружења „Српско-јеврејског пријатељства“ итд. Кад је позиција у питању, ДНС се очигледно не смије потцијенити, и то су нам више пута предочили.

Програми, научни рад, биографије, ово спада у досадни нужни дио процедуре избора. Ако их прегледамо видјећемо да их ни кандидати лично нису нарочито озбиљно схватили: Витомир Поповић у својој научној библиографији по пет пута наводи исте радове да би човјек помислио да је био плодан писац најмање као Аристотел; Поповићев, као и Матаругин, магистарски и докторски рад занимају се различитим аспектима врло сличних научних проблема (доцња у купопродаји односно саднице црног бора; ово само по себи, наравно, није недозвољено, али се свуда детаљно прегледа са сумње на аутоплагијат, или обилато кориштење истог истражвања); радови које су објавили самостално су бројем скоро занемариви према онима које су објавили у коатурству, а ово је и иначе пракса данас, итд.

Овдје се ипак својом биографијом и својим програмом издваја Новак Кондић: његов приједлог програма рада представља незапамћено правописно-семантичко страшило, да се креће по танкој линији између гротескног и смијешног; у биографији нисмо могли прочитати наслов ниједног рада, али смо зато могли прочитати ову реченицу, на крају: „п. с. Претходно сам завршио Педагошку академију у Бањој Луци смјер математика/физика.“ П. С., ћирилчно и малим словом, на крају биографије кандидата за избор ректора Универзитета! Ако је ово шала, онда је Новак Кондић супериоран шаљивџија достојан Ендија Кофмана. (Ако није шала – буди нам милостив Господе!)

Лично, нама је свеједно ко за кога лобира и ко кога потура. Међу овим кандидатима, скоро да је и то свеједно ко ће бити изабран. (А најбоље би било можда кад не би био избран ниједан; тако ова дуга ректоријада, само без чије појединачне воље, личи на Шехерзадин поступак из „Хиљаду и једне ноћи“ – причају се бајке да се одгоди смакнуће. А ми бисмо и вољели кад би и овај трећи конкурс пропао, и када би пропао сваки док је оваквог поступања око избора.) Они које бисмо ми вољели видјети на мјесту ректора нису се ни пријавили, а како и да стигну од СНСД-а, ДНС-а, изворног СДС-а, Матаруге, Кондића, Поповића. Оно најизврсније што имамо претворено је у фусноту, или гледа са стране некако као полусумануто, за леђима кентаурским и у њиховој хладној сјени. У Доба Кентаура, оно најбоље можда и мора изгледати као полусумануто.

Кад смо примили срцу колико је нама важно образовање, у том свјетлу морамо казати и неку ријеч о функцији ректора.

Ректор, као функција, има најмање двоструко значење, које приближно можемо означити као емпиријско и симболичко.

Емпиријско значење се своди на његову стварну надлежност,  подручје рада одређено правном нормом, у коме он оквиру у истини може направити знатне и општекорисне ствари по образовање уколико је посвећен, енергичан и стручан.

Симболичко значење његово не почива на правној норми него обухвата широки скуп различних моралних утицаја које појединачни ректор извршује на цијелу академску заједницу, а на темељу његове етичке вриједности, личног ауторитета, и научног и стручног угледа. Симболичко значење погрешно је потцијенити, као што су склони да чине правни формалисти, јер заједница академска, као свака заједница, је жив организам а не некакво неживо сокоћало. Уколико је жив организам њено постојање је битно миметичко, кретање и промјена: како код универзитетских радника тако и код студената. Овако су некада монарх и племство личним примјером водили народ, који се онда могао кретати зацртаним путовима. Уколико, дакле, изврснији ректор, утолико изврснији наставници и сарадници; буду ли бољи наставници и сарадници биће бољи и студенти, итд. Људи усвајају и добре примјере, само што је мање прилике да их гледају.

Ко год зна ма шта о дјеловању Витомира Поповића или Новака Кондића са позиције декана својих факултета, јасно му је како би се исказало њихово симболичко дјеловање са ректорске функције на академску заједницу. С обзиром на игре и политичке утицаје, основано је сумњати у то да је Милан Матаруга нешто много другачије. Јер је јасно: свако заузимање, а нарочито политичко, значи прије свега – дуг. Ректор ће, онда, дуговати својим политичким покровитељима, и таквог ћемо ректора добити. Покровитељи ће, онда, тај дуг знати наплатити.

Са претходног става, дакле, нећемо добити изврсног, а самосталног ректора, то је сигурно; ово онда значи да ће нам високо образовање даље пропадати, настављајући да потхрањује политику и полтронство на Универзитету, да умножује немаштовите бирократе, а ометајући изграђивање истинске академске јавности и отварања цијеле академске заједнице. За то вријеме политичари, и нови ректор, говориће непрестано да ми наше друштво имамо изградити на знању. Говориће да је издаја и криминал ово или оно, али ниједан неће казати да је издаја и криминал она политика која је изабрала ректора Универзитета. Како ја нисам политичар, а судећи дјело по посљедицама његовим, ја од овога горе издаје и криминала – не знам. Тако: издаја у Сарајеву је омиљени топос властодржачке реторике; о издаји у Бањој Луци ниједна уста не говоре.

И уопште, овакав отворен уплив политике срозава и прља саму функцију ректора, и мимо појединачног, персоналног ријешења. Ово, даље, докида и сваку могућност уздизања заједнице академске преко неког ректора као њенога живог симбола. Кад једном сједне у ту високу столицу неко ко је заиста и буде достојан, имаће он дати много труда да јој само и њен углед врати.

(Поставићу једно посве лично питање, и понајприје самом себи: јесам ли ја луд што ми је помињање политике у избору ректора абнормално, или су луди сви они којима то није, укључив ту и оне који о томе говоре само уопштено? И то, мислим, једна незидржива абнормалност, управо разиграно лудило, такав догађај „да се Србљи на оружје дижу“!

„Ал’ се Србљи дигнут не смједоше.“

Дакле, ко?)

Уосталом, нађе се увијек довољно таквих умних и непатетичних људи, који ће суво казати: „политичког уплива је било у сваком случају, а сада се само јасно види, ту дакле немамо ништа ново ни драматично“ – и притом сложе важан израз лица као да овом мишљу својом објављују какво пророчанство. Али, одмјерени паметњаковић не разумије колико је важно када дрскост наступа отворено, и нискост заигра на тргу, сви да виде; док ово се, онда, једва и региструје, а прође се мимо. Отворена дрскост и јавна нискост: то значи да је друштво изгубило сваку моралну снагу, која би ове, ако и не могла никад уништити, ипак држала у стању скривености.

Ако смо немоћни да ову праксу данас једним замахом уништимо, бар кажимо наглас колико је ружна и колико опасна. Утолико ја мислим: dixi et salvavi animam meam! А ако сваки пут тако учинимо, и огласимо се по свакој свари, начинићемо језгро академске јавности тиме: и овдје је наше опстојање или наша пропаст.

Треба рећи: досад се нисмо о души довољно старали, зато јавности и немамо; а зато имамо отворену кентаурску дрскост. То овако:

„И близу бјеше Пасха јудејска, и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога дом трговине.“ (Јн. 2, 13-16)

Тако стоји и са нашим универзитетским питањем; само без овога рјешења.

И још нико није истјерао трговце.

 

Цртица о српском либералу

 

(Текст први пут објављен на порталу Фронтал.рс 3. 2. 2016. године. У овој редакцији начинио сам неколико мањих измјена, интерпункцијских, лексичких и стилских. Мало додао, мало изоставио, а ништа суштински.)

 

***

Одмах се имам оградити: мислим искључиво на данашњег српског либерала, и либерала у најширем социјално-политичком значењу ријечи, а не у значењу привредно-економском. И биће доста ако дамо само брзопотезну психолошку скицу тога изванредног бића: савременог српског либерала.

Српски либерал вазда мрзи или презире свој народ: или га мрзи као дивљу звијер, или га презире као домаћу марву. За српскога је либерала његов народ увијек једно од тога двога: или нешто насилно, крволочно и безумно, нешто што се води чистим инстинктом и што је још с оне стране разума, ријечју – дивља звјер; или је, напротив, тај народ нешто недостојно, тупо, смијешно и прљаво, ријечју – домаћа марва. С једне стране дивља звијер или домаћа марва, а с друге стране увијек – човјек. И то најфинији, највиши тип напреднога европског човјека, чист рафинман, српски либерал.

Да ли му ова мржња и презир избијају у предњи план или су понешто сублимније дати – ово је питање појединачног стила и темперамента. Једно је само сигурно: српски либерал никада није начинио покушај да разумије свој народ. Tо се судара са његовим универзализмом, његово је срце превелико, а разум још већи, да би се он занимао тако ситним и недостојним предметом. На овом мјесту се претходно питање воље да разумије сопствени народ поклапа са питањем сујете: tout comprendre c’est tout pardonner? Српски либерал је израстао и развио се на потреби и уживању да кињи, опадава и даје моралне продике; његово је обраћање увијек са висине. To је можда најсујетније створење које живи у Срба, а из овога исходи један парадокс који је истовремено и сва тајна српског либерала. Тај је парадокс сљедећи: само би у једном случају српски либерал мрзио свој народ и дубље и више него сад, а тај  је случај – кад би тај народ већ био „бољи“, „напреднији“, „људскији“, кад би свеукупно био више по либералном укусу, просвјећенији, либералнији српски народ.

Уколико не настоји да разумије, него је задовољан да само нацифра своју мржњу и презир ученим ријечима, утолико српски либерал не може бити учитељ нити поправљач свога народа, и кад би марио такав позив. Нико још није ничему научио тога којег мрзи или презире. Учење и поправљање тражи духовно додиривање, а ово је немогуће тамо гдје су мржња, презир и гађење. Напротив, само обострано поштовање, или разумијевање имају снаге да стварно уче и поправљају (ово је, нпр, смисао Толстојевог „Васкрсења“, уже – благотворно дјеловање покајника Нехљудова и аристократских револуционара на преображај Каћуше Маслове; напротив, српски либерал је дат више у лику револуционара Новодворова, човјека свега сатканог од сујете, слијепе зависти, и најниже воље за моћ). Тако српски либерал остаје у процјепу између сопствене мржње и сопственога презира, и, уколико смјера на активност, остаје немоћан да ишта стварно покрене, тј. остаје заточеник личне сујете. Он је, дакле, лажни просвјетитељ. И ово је прави разлог што српски либерал није данас у Парламенту, а не некаква фиксна идеја о авангарди српскога либерализма, о томе да њега Срби још нису достојни.

Како се гнуша садржаја, појма, досљедно се јежи и на сам термин: српски либерал мрзи ријеч народ, она му заудара по заосталости и тоталитарно одзвања, зато он каже – грађани. Како је већ то љепше и напредније: грађанин! Само грађани, дакле, а никако народ. То су супротни појмови који се међу собом потиру: народ је нужно објекат политичкога процеса, грађанство, напротив, је његов субјекат. Грађанство то је – народ изашао из своје незрелости, ишчаурен народ, народ расцвјетани. Народ – то је анахроно биће, а грађани – то је биће савремено. Nomen est omen.

Како је све то лијепо, једноставно и сређено у његовој глави. Ако бисмо сликовито представљали мишљење српскога либерала, онда би то био некакав призор дивнога, геометријски уређеног „мануфактурног пејсажа“ над којим, у топлом и мирисном прољетном ваздуху, лако пливају звуци Марсељезе. А да се та љепота излије из његове главе у стварност, томе смета само дивља звијер или домаћа марва недорасла да разумије како је све то у ствари тако лијепо и добро.

Српски либерал воли велике ријечи, и његова је омиљена забава жонглирање големим ријечима. Има прегршт лијепих ријечи, и њима он оцртава свој идеал: Просвјетитељство, грађанин, слобода, систем, мултикултуралност, транспарентност, Европа, напредно човјечанство, ћију-ћи! Има и пун тоболац страшних ријечи, и по потреби их штедро одапиње: фашизам, деведесете, ксенофобија, геноцид, шовинизам, глиб, неонацисти, Оријент, диктатура! Његова ревност у означавању историјски баналних ствари великим ријечима чини знатну штету, јер су велике ријечи важне, али само дотле док остану велике ријечи. Кад би он барем био духовит у тој игри! Овако: као год што би се златни ковани новац од превелике употребе излизао до непрепознатљивости, тако и овдје релативишу се значења великих ријечи њиховом свакодневном употребом. Српски либерал мисли да ријеч ништа не кошта (само несој ријеч не кошта ништа), али са историјског становишта ријеч кошта највише. Names so deep and names so true, they’re blood to me, they’re dust to you.“ (Л. К.)

Наш господин либерал и нема правога историјског становишта (али он нема ни правога компаративног мишљења, и појаве разумијева издвојено, и временски и просторно). Он говори обично о „оптерећености историјом“ у пејоративном знаку, док се он тога већ ослободио. Народ у историји он разумијева само хоризонтално а никако вертикално, или само синхроно а никада дијахроно с обзиром на његово историјско постојање. Народ су само живи, никако и мртви; и он одбија да буде талац мртвих. За српскога је либерала историја нешто успутно, у најбољем случају, само ризница поучних примјера. Историја за њега никада није непрекинути ток, игра сила, јединствена ријека збивања, у којој живи и он, српски либерал. Јер он је слободна индивидуалност, он је искочио из историје, он је прво испарио да би се кондензовао у капљу која, лебдећи у зраку, гледа наниже на те смијешне капи што су се слиле у један ток. (Само за љубав довршености ове фигуре о српском либералу и кишној капи: пара се у правилу кондензује око неке честице у зраку, обично гарежи или прашине, која се назива – језгро капи). Зато српски либерал не мисли историјски, него воли искључиво апстрактне појмове: људска природа, природно право, природно стање, итд. из чега онда исходе опште вриједности: братство, слобода, једнакост. Са становишта природе он суди историји; зато се он згражава што народи овдје нису способни да наједном схвате да су браћа, једнаки, грађани итд. Али и у овим општим либералним одредницама он остаје рђав шегрт: само врло ријетко критикује он одступање од тих начела у западним земљама, или њихов „небратски“ и „неједнак“ однос према земљама „другог и трећег свијета“. Запад је за српскога либерала рајски врт према којем он само мјери колико је гадан свијет у коме он живи.

(Један философско-неисторијски интермецо: српски либерал нпр. са  ријетком озбиљношћу до данас истрајава на волтеровским максимама:  écrasez l’infâme! – каже он, или се волтеровски не слаже са нама али зато брани наше право да изнесемо своје мишљење. Овоме се човјек мора и невољно насмијати кад види његово невино увјерење да је свремен, чак напредан, јер се, наравски, ништа није десило за двјеста година, а ми смо једнако заостали као и прије Француске револуције. У стварности, пак, тај витез тужнога лица лупа на отворена врата.

Друго, српски либерал у правилу схвата слободу негативно, као слободу од неке спољне принудне власти, а врло ријетко позитивно, као могућност самоодговорног дјеловања.)

Српски либерал је сујетна наказица. Он ужива у изазивању јавне саблазни својим слободоумљем. Како то онда чини? Поступајући доста штедљиво са сопственим трудом, одабире најкраћи пут: он ће пљунути на досадна предања и гусларско самохвалисање, изругиваће се заосталој традицији и њеним лажним ауторитетима, оскврнути сваки олтар националнога духа и културе, претурити све то паганско, примитивно и оцвало. Па кад се на њега подигне бура и клетва народна, он ће се само наново узвисити над тим неотесаним простацима. Знаће и да поносито носи „жиг издајника народнога“, и да га разметљиво показује: он је дисидент у туробној паланци, он је хуманиста међу крвопијама, он је напредни европејац у црном вилајету. Уколико је сујетна наказица њему је гоњење од својих истинска насушност, и то да га куну и ударе каменом, стално тако извана потврђујући његову вриједност. А како би другачије? Сократа су отровали, Христоса разапели, Бруна спалили, Спинозу и Толстоја изопштили, велика мисао и слободно увјерење се имају платити! Праведно је да и знатнога господина српскога либерала ужасно гоне његови неразумни саплеменици. И ово је лице вриједности српскога либерала: само утолико он сматра да вриједи, уколико је супротстављен народу и држави, тако да сав свијет види њега разумнога.

Наличје вриједности српскога либерала је у сљедећем: он свеједнако жали невину жртву, али само ако је неко из његовог народа био џелат. И тада он увијек више мрзи џелата него што жали жртву, што се јасно види из стила његовог наступа, и што довољно говори о његовом човјекољубљу. Само тада жртва искрсава у свијести српскога либерала, ако ју је убила она дивља звијер, она иста коју он цијелога живота неуморно прогони. Зато је та туђа жртва у свијести српскога либерала само функција тога његовог гоњења, а никако није самостално морално осјећање. И само зато он непрестано вади марамицу за јавне сузе и бичује се због туђих гријеха.

Српски либерал је само поскорупљени човјекољубац. Ово је разлог што му се неријетко поткраде презир и за ту жртву, и за народ из кога је та жртва, јер српски либерал и тај народ презире, премда га не мрзи. А презире он у истини сваки народ који би да постоји нешто другачије него што постоји Енглез или Француз. Ово ријетко разумије онај други, народ над чијим историјским удесом ламентује и чије жртве оплакује српски либерал, јер је том народу, разумљиво, угодно чути како српски либерал страшно грди Србе.

А кад грдите свој народ, тада на простору са оваквом историјом, и са оволико гробова међу народима, у очима другог имате поштовање већ по самом чину, јер ту и не суди разум него осјећање: зато је важнији стил и жестина грдње него аргумент и разложност грдње. Због овога се и најслабија памет и можда најнезнатнији карактер могу добро сакрити под тим големим шеширом хуманости: грди свога па ће ти одмах признати вриједност и храброст, а да нико и не пита за разлоге. Ако и пита, српски либерал има готово туце разлога: то је consensus gentium напреднога човјечанства, Запада, који је извор и увир вриједности српскога либерала. То је изван сваке сумње, то је готова, задата вриједност коју онда ваља само рјечито заступати, и узносити се њоме пред дивљим звјерима и домаћом марвом. Ко да ту одвоји пропагандну пројекцију од историјске истине, ко да разликује consensus gentium од курса неколико развијених земаља (тзв. међународна заједница), па и у тим земљама, ко да одвоји став јавности и народно расположење од дјеловања политичких првака – али шта се то све тиче српског либерала. De omnibus dubitandum важи само према унутра.

За потребу оваквога дјеловања, српски либерал има нарочито да благодари једном хиру историје: он се родио на овом простору да гледа рат, и да види све његове ужасе. На том се онда развила ријетка либерална вјештина: писати о рату послије рата, и писати апстрактно-разумно, неисторијски, напредно и са узвишеним моралним чувством. Са свим оним чега у рату нема. Рат је зато за српскога либерала вјечито надахнуће, рат је дубок џеп препун свакојаких ужаса које он онда вади да би се над њима згражавала његова виша моралност и тим згражавањем се непрестано јавно потврђивала. Он је први генерал послије битке.

Престоничка либерална интелигенција српска, знала је тако одувијек да галами на свој дивљи народ, и зазивала „дажд од сумпора и огња“ да се обори над тима и таквима. А онда? Кад натисну народ „жив клан, недоклан“ из РСК или са КиМ, поражен и потјеран, онда би се српски либерал љутио што су те бескрајне колоне избјеглица, тако мусаве и одрпане, својим таљигама, својим живим тијелима и својим прекобројним завежљајима све запрљале и огадиле, обарајући тако престоничку хармонију, и идилу њену, у којој је српски либерал пио вино, ишао у позориште, писао новинске чланке и декламовао по телевизијским емисијама.

 

*

 

Занос је увијек изазов и добрим ауторима. Без њега нема правога писања ни правога говора, али је зло и кад занос загосподари писцем или говорником, те се он поведе за ријечима умјесто да иде за мислима. Ово остаје трајно искушење коме покаткад нису могли одољети ни неки знатнији писци. (Поезија може имати знатне користи од заноса, већ нешто мање умјетничка проза. Али ми сада не говоримо о умјетнику него о политичком говорништву и књижевности политичкој.)

Има тако и нарочити занос за ствар који потпуно овлада српским либералом и уништи сваку озбиљност и строгост мишљења; ово се надомјести театралним стилом и ројевима фраза. Понеко бунцање српскога либерала може се објаснити једино оваквим подлијегањем заносу, некаквој нарочитој екстази његовој, налик на екстазу шамана коју би изазвала Psilocyba или Amanita muscaria, у којој се указују визије и откривају оностране истине.  Овдје је прилика примјетити: српски либерал је и иначе више тип жреца него тип философа-научника.

Овакво падање у занос често се виђа, рецимо, код Чедомира Јовановића. Чедомир Јовановић је потпун слуга ријечи, у њему има много од глумца и глумачке сујете, зато ријечи загосподаре њиме и мимо њиховог значења, и врте га на четири стране као што ријечи у пјесми понесу глумца-рецитацитатора те он често диже и спушта глас, и завија сасвим мимо значења и смисла. Тако је било доста комичних сцена у тв дуелу Чедомира Јовановића и Милорада Додика (за нас важно јер је тема РС, и западни Срби), као што и иначе ово прати свако „разлагање“ Чедомира Јовановића чим он падне у занос. (Ако уопште има смјешнијег политичког заноса од заноса српског либерала, онда је то само занос људи са хиљаду лица, нпр. занос Николе Шпирића или Александра Вулина. Као да би  се ови људи могли заносити било чим до сопственом коришћу.)

За нас је ипак занимљивији други случај, у којем се такође један српски либерал бави западним Србима и РС, текст Теофила Панчића Белзебубова земља. Позивам читаоца да прочита тај текст, како би разумио редове што слиједе, о овом запису, уколико он може бити узорни примјер наступа српског либерала.

Овај је текст смислен само ако се призове у помоћ пишчев занос за ствар. И ту не мислимо на барокни ватромет увреда који свједочи једино о пишчевом либералном сладострашћу што прати његово стављање насупрот дивљој звијери, стављање узорног Србина, писца, насупрот неузорним Србима. Ту се може прочитати и неисторијска перспектива и типично либерални солипсизам писца, некакав манихејско-гностички дуализам добра и зла, салонска танкоћутност у погледу на рат, мржња према своме народуџелату, саосјећање и презир за народ-жртву, итд. Патетични предтекст за тиху генерализацију. Све је ту неиздрживо бујно и смијешно наметљиво, а нарочито либерална претјеривања, нпр. како је стварање РС најсрамнији догађај „откад се историја записује у књиге и хронике“. Ипак је претјерано то казати за српске злочине ако смо читали о кампањама Александра, Цезара, Јустинијана, Карла Великог, Чезареа Борџије, Бонапарте итд. Или, уколико западно напредно човјечанство има право на убијање и прогоне у свакој историјској епохи, онда да поменемо Атилу, Одоакара и Теодориха, Џингис Кана и Тамерлана, и друге знатне „варваре“ из „историјских књига и хроника“ који су се подигли на Запад, а који су опет злончинци нешто вишега домета и стила од гадних западних Срба. Да и не помињемо два велика рата XX вијека (јер и овдје опет могу Срби бити најгори, као што је и право) и Нероне новога времена, да се тако „либерално“ изразим. Џорџа Буша, господина и госпођу Клинтон, Саркозија и Дејвида Камерона нећемо убрајати јер интервенције у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, скупа са најодвратнијом нуспојавом у облику ИСИЛ-а, су изрази настојања напредног човјечанства да цивилизује нецивилизоване народе, слично као што су раније чинили Ернан Кортес или Франциско Пизаро. А крв нецивилизованих, природно, мање вриједи, једва нешто више од крви лисице или курјака, док, сасвим екстремно, живот човјека црне Африке вриједи ваљда колико и живот инсекта на зиду. Тај Запад, у који се куне господин српски либерал, у протеклих двадесет година само је и показивао да је полудио од моћи.

(На концу, ниједан злочин се не може правдати другим злочином, и српски злочинци нека редом одговарају, као и сви остали. Али се историјском перспективом стаје насупрот глупостима српскога либерала, јер историја Срба у Босни и Херцеговини није почела рођењем Теофила Панчића или каквог другога српског либерала, нити су они уопште битни за ту историју. Сад рецимо о народном духу: Срби су тако имали најдубље историјско искуство погрома у Другом свјетском рату које их је могло забринути поводом сопственог опстанка у држави коју су од једног тренутка престали сматрати својом. То није никакав лудачки хир и садистичка обијест, то је историја, то је психологија, то је покушај да се свестрано разумије – али шта се све то тиче српскога либерала.)

Замишљање једнога народа, или неке његове групе, као потомства својих великана је најомиљенија глупост образованог свијета. Једно је народ, а друго су велики појединци, поготову умјетници, који уопште не морају бити највиши израз народнога типа. Али, рецимо и тако, и тај Бетовен и тај Гете нису се гадили крви и освајања, о чему свједочи њихов однос према Бонапарти: Бетовенова Eroica и његово обожавање првога конзула, као и Гетеови сусрети са Бонапартом, и његово одбијање њемачког национализма. Тај Гете није могао да мрзи Французе јер је „толико дуговао томе народу за своје образовање“ а не зато што они нису убијали и извршили инвазију на њемачке земље. Унификацију Њемачке је, додуше, одбијао превасходно из културних разлога, као што није био ни демократа превасходно из културних разлога (овдје му је сличан и поменути Шопенхауер, који се, уопште узев, и није нарочито и системски занимао политиком).

Тај Гете се није гадио ни српскога народа, ни српске квинтесенције дате у народној поезији, која је често и крвава, и осветничка, и брутална, јер је знао да мисли – историјски. Тога Гетеа, који и није никаква национална појава, стављати насупрот нацистима је недотупавна сентименталност, и типично либералног типа, једнако као и аналогно противстављање западних Срба према Доситеју, Тесли и Кишу. Посредно се овим ставља у изглед бар однос сличности између западних Срба и нациста, што српски либерал и иначе воли да чини. Ако је он овакве аналогије наплатио – врло добро! (Помињемо текстове Јелене Попадић у „Политици“: Како зарадити 45.000 долара прештампавањем старих текстова и Наклоњеност према Косову и Црној Гори). Ако пак није наплатио, онда је бесплатно испао глуп. Из заноса, а то му и није најбоља цијена.

А ако бих ја сад ставио Теофила Панчића и друге српске либерале насупрот Његошу или Црњанском, као њихове потомке, онда би по логици нашега писца – српски народ имао да се због тога стиди, колико због националног осјећања ових соколова, толико и због њиховог разума и талента.

Либерално обожавање француске Републике са њеним liberté, égalité, fraternité, у знаку је ђачке наивности. Као да је она настала из цвјетног полена и лептирова пухора, а не из праха и олова, као да се и за њу није лила крв и француска и туђа, као и она да није једном настала а да је прије тога није било, као да и она са становишта ancien régime-a није била незаконита, као и она да није у своме коријену имала и терор, и пријеки суд, и гиљотину, и силовање, и паљевину, и прогон, и тамнице. Као да Дантон и Робеспјер нису држали говоре које су држали, и као да се тековине револуције касније нису шириле на Бонапартином војевању.

О овоме довољно говори и добро знана слика „Слобода води народ“ којом је Ежен Делакроа симболички представио сва слободарска стријемљења, почев од 1789. па до Јулске револуције: слобода је жена, босонога и голих груди; носи мушкету са бајонетом у лијевој а барјак у десној руци и – гази по мртвим тијелима сабораца и непријатеља, не знајући засигурно да и њу већ у сљедећем тренутку неће пробити куршум. То је једно мушко виђење једнога историјског настојања, и ту нема никаквога цвијећа ни лептирова. А ако се историја досљедно обухвати погледом са пацифистичкога становишта, онда је она у цјелини само списак злочина и ужаса која су људи једни другима чинили. Овакав озбиљан критички однос према рату, скупа са испитивањем односа идеала и злочина, чита се код неких њемачких, руских и швајцарских класика, чита се можда и у полемици Сартра и Камија, али не и код српскога либерала. Он је код њега недозрела догматска фарса и идеолошки плићак.

Српски либерал је продао душу своме Мефисту за – привид битности. Он је морална и интелектуална бижутерија, карикатура толстојевске самилости, силиконски Чомски, пацифистички anencephalus. Као што уопште Србин доста наликује Русу по души, и по врлини и по пороку, за српскога либерала важи једнако оно што је за рускога либерала казао Шатов у „Злим дусима“: „Наш руски либерал је прије свега лакеј, и само то и гледа како би коме год обућу очистио.“ (И иначе, неколико овдје изнесених теза знатно дугују Ивану Шатову, како не би само српски либерал неисторијски мислио.)

 

*

 

Супротност српскога либерала није националиста него популиста, са његовим одвратним удварањем и празним ласкањем: српски либерал кињи из личне сујете, српски популиста ласка из личне користи, а ниједан у истини не мисли о народу него само о себи.

Против српскога либерала се има борити идејама и истраживачким новинарством à la Јеленa Попадић. Никако физичким насиљем, као што мисли отужна националистичка штенад која је жељезним шипкама напала Теофила Панчића. Српски либерал, премда ужива у увредама, премда трује и заводи, до данас није достојан противник. Његове ће софизме раскринкати и боље учен папагај.

Треба ли казати: српски популиста је знатно опаснији!

 

РС је стара крмача која прождире своје прасиће

 

(Текст први пут објављен на порталу Фронтал.рс 21. 11. 2015. године. У овој редакцији начинио сам неколико исправки, лексичких, стилских и интерпункцијских.)

 

***

 

„Покаткад себи удес кује човек сам:

до наших звезда, Бруте, нема кривице,

но до нас самих што смо олош кукаван.“
(Шекспир, Јулије Цезар
I 2)

 

(Редови који слиједе посвећени су великом интелектуалцу и изванредном научнику, кога сам својом дрскошћу толико увриједио да је морао да ми прислушкује телефон и узме немилу улогу цензора – уклонивши мој претходно објављени текст. Молим га да се не срди, јер је Алексаднар човјек прост и сиров. Али како ми је господин Цензор уклонио само текст, а нажалост не и мозак, то ћу убудуће писати само о општепознатим стварима, и стилом птичијег цвркута, тако да намирим своју болесну скрибоманију, а да не увриједим ту њежну душицу.)

Ова је Џојсова оцјена Ирске истовремено и, макар и несвјесно, гесло свеколике младости што осјећа да има само један избор: отаџбину напустити или пропасти (тако ју је усвојио и Кишов Гоулд Верскојлс, те баш емигрирао – у пропаст). Зато је овдје прилагођена у наслов. И ма колико истинита била у нашем случају, ми смо још ту – да јој пљунемо у лице. Изволите ме тужити за патетику. А сад на ствар.

Само за потребу овог текста усвајамо тај прогресивни регистар појмова по коме је младост нешто по себи позитивно и напредно, а старост нешто негативно и реакционарно. Мимо овог текста сматрамо то за узорну недотупавност либералне штенади. Политичку културу разумијевамо као свеукупност политичких мишљења и дјеловања у једном друштву.

 „Нама је потребна младост, и нова лица у политичком животу“ – ево је, реченица! Једнако омиљена у народу колико и међу политичарима. Ево и моје тврдње: и најповршније размишљање о овој једној јединој реченици изнијеће на сунце сву биједу политичке културе у нас.

Та апстрактна младост, као некакав месијански елеменат, је најважнија метаполитичка флоскула с којом уопште можемо имати посла, једнако на језику сваком политичару био он властодржац или опозиционар. A начин на који је они користе, скупа са тим њиховим „младима“ које смо досад имали част да видимо, доказ је првога реда да су они заправо – једно те исто, ма колико се на овакво изједначавање бунили, ма колико то називали „спиновањем, демагогијом, класичном замјеном теза, прорежимским обмањивањем јавности, агитацијом за status quo и другим једнако учевним именима. Њима је као савременим практичним људима политике нецјелисходно да признају позиције деонтолошке етике, упркос томе што они разумију да је могуће да их неко подједнако презире као оне свифтовске политике које се ужасно гложе око питања да ли јаје треба разбити са зашиљене или са заобљене стране.

Како, дакле? Нама није потребна младост? Зар није?

Да, јесте.

О чему се онда управо ради?

Дође какав младић-опозиционар и започне своју голему говоранцију: „Ми млади, …“. Послије њега дође какав младић-властодржац и, прочистив грло, једнако започне: „Ми млади, …“ – а ако сам и неук, очигледно они све осим тога „Ми млади“ – говоре супротно, а често и баш један против другога лично, иако истим стилом. Ко је ту онда млад, ко је права младост а ко лажна младост?  Јер, ако су антиподи а обојица веле „Ми млади…“ онда је или лажан први, или други, или је то „Ми млади…“ нешто лажно и празно? Зашто муте воду, и зашто нас збуњују?

Па даље, ма који младић или дјевојка на улици, јесу ли и они „Ми млади…“ ако се и не занимају политиком? И по чему се онда разликују, кад су и неки од тих што говоре „Ми млади…“ лицем и тијелом млади таман колико и јагорчевина у мају? У чије они име говоре и коме се они обраћају; напосљетку, са каквим препорукама и са којим намјерама? Читав рој оваквих и сличних питања врзма се по глави посматрачу овог жалосног циркуса, који је и иначе његово око толико оптеретио шаренилом и јаким свјетлом да би једва био кадар да ишта мисли и домисли до краја.

Овдје је посриједи један погрешан закључак, у силогистици именом quaternio terminorum. Грешка излази из вишезначности неког израза: овдје, младост политичку има да замијени младост биолошка, будући и једна и друга – младост.

Какав је то политички квалитет биолошка младост? Пука младост меса и стање организма? У стварима спорта и тешког физичког рада или у стварима завођења и полне привлачности –  била би то добра препорука; али у стварима политике, сама по себи – баш никаква. Па ипак се то подмеће, и овај је погрешан закључак довољан да би био подлога све испразне политичке реторике која је срачуната на чување постојеће политичке културе: та реторика зазива младост а ставља у покрет увијек само биолошку младост.

Уколико је грешка у садржају а не у форми мишљења, што је и иначе најчешће, онда је на ствари претпоставка да је биолошка младост нужни материјални носилац политичке младости, тако да би они били, међу собом, узрок и посљедица. Али биолошка је младост „ствар ока“ а политичка је младост „ствар уха“, приближно казано. И зар је потребно објашњавати како пажљиво слушање открива да и осамдесетогодишњак може бити политички младић, дочим око може да види једва пунољетног младића да је политички старац, готово мртвац. А баш тако и јесте у нашој стварности: та младост коју политичари у нас зазивају и коју нам показују, та њихова младост тавори у истом блату препотопних политичких мишљења и клања се истој златној телади као и њихови стари. Ти стари искључиво и хоће само једну младост – младост епигонску, тј. лажну младост, у стварима духа. И поступајући по сили самоодржања подмећу они ову софистичку фарсу, јер би их политичка младост морала ликвидирати из политичког живота скупа са њиховом политичком културом, а могућно и са кривичноправним посљедицама. Као да такав племенити и несебичан позив од тих људи сам по себи не говори довољно, па кад не би био обмана био би – дрска и гадна лакрдија.

Политичка младост у предмодерној, мародерско-техничкој политичкој култури значи другост, она не може бити епигонска, а ако је епигонска онда није политичка младост. У стварима домаће политике епигонска младост је дрвено жељезо, то је contradictio in adjecto. Уз то, епоха која би науштрб старости поштовала младост као такву не може бити ништа друго до простачка епоха, премда је донекле психолошки разумљиво такво скретање јер су људи жељни призора праве, достојанствене и активне старости и сигурности коју она улива. (То је и задатак умне и честите старости, да подучи и да свјетује, да охрабри клонулог и да постиди силника, да заложи свој углед, па и образ, за јавно добро. И ријеч је таква моћна. То су некада чинили оци нације, каквих има и данас макар и на маргинама јавности Србије, или рецимо код босанских муслимана; један мени познат такав изданак наш, Бањалучанин, упокојио се прије нешто више од годину дана.)

Кад кажу „нама је потребна младост“ то значи – нама су потребне идеје, јер та младост мора бити само име за нове идеје. Енергије очигледно имају, тиме се и хвале, а потребне су им идеје, јер су се њихове освједочиле као штеточинске и нероткиње, као тромост, а још чешће као –  кретање уназад. Ово је мишљење ухватило дубоко коријена у народу, за шта они имају истанчано, непогрешиво осјећање. Да не би морали то отворено признати, и тако разголитити мародерску политичку културу чиме би у најбољем исходу заслужили остракизам, они налазе излаз: придружиће се народном осјећању, и захтјеву за младошћу, тј. промјеном, док нису скроз притјерани уза зид. Али ће народу одмах потом подвалити нешто друго од онога што је тражио, као што кратковидом и лакоумном ђувегији подметну лажну младу намјесто оне коју је просио. У правилу је та подметнута лицем ружнија а срцем опакија.

 

Истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало

 

Који подмеће мора имати то што подмеће, а ако нема већ припремљено мора то наћи или произвести. Како се онда ствара епигонска младост? Рачуна се са нестрпљењем и похлепом. (Овдје ћемо апстраховати од образовања као узрока јер њега треба разложити мимо других разлога и изложити монографски. Слични принципи овима из политичке културе важе и за образовање, о чему смо већ писали, и још нисмо казали своју посљедњу ријеч. Племенитих изузетака има, они су у мањини.)

Ништа није тако потребно младом човјеку као стрпљење, и ничега он данас нема тако мало као – стрпљења. Ето узрока пропасти девет од десет оних који су имали каквог-таквог дара. Прерано пустити пупољке, само да их сутра сатре мраз. Ви ме разумијете? – сада говоримо о остављању нечега трајног и општекорисног иза себе, а не о најнижим облицима политичког постојања који су ионако неплодни ма кад да пусте своје пупољке. И шта нас се тичу њихови пупољци, ако су и управо такви сада представљени са одговарајућих девет од десет.

Кажемо дакле: стрпљење, чврстина и постојаност, али никако учмалост, апатија и нерад, јер су и први и потоњи споља – мировање. Али само споља, и само привремено; прије него створимо ишта, ваља нам од себе начинити нешто. Ex nihilo nihil fit. Него, у свему треба знати тежину и значење правога тренутка. Грчки философи, нарочито седморица мудраца, посебно су истицали важност правога тренутка (καιρός). Каирос је тај који даје смисао и тежину ма којем чину и подвигу: исто дјело у два различита тренутка производи потпуно дугачије посљедице. И не само по посљедицама, оно се разликује по својој најдубљој суштини: једно исто дјело једном је узвишено други пут смијешно, једном херојство а други пут злочин, једном побједа други пут пропаст. Ово је важно разумјети, али прави тренутак не смије бити изговор за пасивност.

Чврстину морамо одгојити, и непрекидно одгајати, јер на једно друштвено зло из начела долази деведесет девет зала из слабости. Човјек ма како племенит, ако није чврст – мало вриједи. Корисније је зато младом човјеку нашем, са политичком амбицијом, да у миру своје собе прочита и прими у крв, рецимо, Пилипенду или Горски вијенац, него да одслуша тридесет семинара и панел дискусија о партиципативној и представничкој демократији или да чита дневну штампу и гледа политичке емисије. Па кад се тако вриједносно припреми онда да приђе изучавању техничких ствари. (Утопијска напомена: демократске и парламентарне процедуре ћемо већ научити, па и не морамо све наизуст знати, то је занат. Напротив, потребно је учити се вриједностима и учити се мишљењу; најлакше је изучити процедуру а најтеже имати карактер, баш упркос свим академским и политичким параграфлијама. У политици, и више него другдје, човјек без карактера је перо у олуји.)

Напротив, данас је млади човјек нестрпљив да што прије заигра у том врзином колу моћи и новца које се у нас са нечувеном претенциозношћу зове – политиком. Као да би га тамо могло чекати ишта друго до морална смрт. Он прихвата правила игре, намисливши да их темељно изучи како би што боље играо, и не помишљајући да постави питање о тим правилима, и о игри као таквој. Да моћ квари, то је опште мјесто политичке теорије, и са небројеним примјерима у историографији; да новац квари још је познатије, и вели наш народ с правом: „новац – душогубац.“ У оваквом омјеру: једва контролисана моћ и несразмјерно велик новац помијешани су у ђаволов коктел коме је тешко одољети и јачим природама. Запалимо сад дрвце шибице и посматрајмо таквог младог човјека: прије него нам дрвце догори међу прстима постаће од њега морално усахла мумија (Д. К. / Ф. Д.). Ето кратке приповијести која би могла носити дидактички назив: „Како од човјека начинити крпу.“

Још једна ријеч о епигонској младости,  кад је већ произведена. Има ту двије групе људи.

Прва, више сујетна, својеглава и пријетворна, која је до краја преузела сва морално-политичка учења наказне политичке културе у нас; амбиоциозна и властохлепна, ова младост већ свеједнако размишља о најпримитивнијем излазу из едипалне ситуације: првом ће приликом побити очеве своје, да уграбе мајку, именом РС, само за себе. Потом ће се побити браћа око мајке, око права прворођеног, права јачег или ма ког другог права. Али ту разлике нема, јер су они духовно једнаки међу собом, као год што су и једнаки тим очевима које ће прве побити: то је само неплодни обрачун ниских страсти чија се сва политичка философија састоји из једне реченице: ушанчити се на позицијама моћи.

Друга група је мање сујетна а више среброљубива. То су лакејске душе које су спремне данас да пљују а сутра да лижу и да пролазе кроз најодвратније преображаје само да се омасте за какву синекуру: преокрети, пресвлачења, маскирања и скидање маски, брзо укрцавање и још брже напуштање чим виде и најмању рупу на трупу. Већ годинама гледамо како је све ово довољно представљено у садашњим људима практичне политике, у старима, зато смо ту њихову младост и назвали епигонском. И сви они, ти тзв. млади и ти стари све то знају, без разлике. Њима је потпуно јасно да су они ту сваки против сваког, на крв и нож: зато је привид дирљивог обзира између њих тако неиздрживо мучан и смијешан истовремено. Бар да они отворено ступе у међусобну борбу, такви какви су, то би била честита Батрахомиомахија. Али очекивати од таквих младих промјену, исто је што и очекивати да сунце изађе са запада.

Шта представља то њихово Ново лице које им је потребно? И стварно потребно: али не конкретно ново лице које би носило нове идеје, као политички предузетник, као критичар итсл. Ново лице је прије свега утвара, реторички уступак народном незадовољству над учмалом баруштином политичке културе. То је претходно лукаво попуштање затегнуте жице народнога незадовољства празном апстракцијом, разводњавање, инжењерским ријечником – амортизација. Истовремено, то је и увијено прање сопствене кривице, и веле они: ево, нама су потребна Нова лица, али њих нема, дакле, ми нисмо криви што морамо све сами, што смо се ушанчили на позицијама моћи (то јест, срећно остварили своју философију; али то они не кажу) и што се морамо мијењати двадесет година без видног резулата. Тако људи политике излазе у сусрет сили тихог народнога незадовољства, и, понављајући то „потребовање нових лица“, као магијску формулу којој увијек изостаје видљива посљедица, претварају Ново лице у изблиједјело опште мјесто народног мишљења. А тиме је много учињено: тада народ говори како му треба Ново лице, замишљајући га нејасно, као неку далеку и магличасту силуету, а чим је наглас изговорено изгуби то осјећање више него пола свога замаха и снаге (И. А.). Оно друго пола дотуче поглед на ове појаве које људи политике представљају као Ново лице. (Ако добронамјеран човјек сматра то све случајним, онда је он или сувише добронамјеран, или уопште не мисли о узроку; а случајност овдје најчешће и јесте име за испунити празнину непознавања узрока.)

Остаје нам да то Ново лице чекамо у миру, више не вјерујући него вјерујући, а тупо чекање је ту кључно егзистенцијално одређење, и дан за даном клизи између прстију. Знају они психолошке законитости по којима то излази на крају: народ треба да се замори од лажних пророка, пресит разочарења да се потпуно умири, и да одбије у ма кога да положи своју будућу наду, као што се изневјерено срце љубавника задуго затвара и испуни хладним неповјерењем према свакој будућој ма и најчеститијој прилици.

Погледајмо неколико тих нових лица и лажних пророка која нам показују, свеједно с које стране. Нова лица највећих партија су већ довољно потрошена да бисмо на њих трошили ријечи, па ионако говорити о њима личи на додиривање губаваца.

Од осталих:

  1. господин Ново лице, бивши вођ студентских протеста и у свакој чорби мирођија, најтипичнији онај политички едиповац што свеједнако мисли о оцеубиству, смијешно надувен уосталом;
  2. господин Ново лице, млађи колега претходног господина Ново лице, а који сам себе цитира у бескрајном надахнућу као да цитира самога Његоша, премда му је једва двадесет и нека годиница и премда му те мисли и нису баш најузвишенији производи духа;
  3. господин Ново лице који је искористио политичку фирму најјаче партије у Србији, и на крилима тога врлог подвига ушао са компензационог мандата у Народну скупштину са једва неколико стотина гласова, а потом превјерио и напустио врло честитог сједог господина Старо лице на чијој је листи био;
  4. господин Ново лице, који је превјерио и напустио претходног господина Ново лице, а вратио се у окриље врло честитог сједог господина Старо лице, тако извршивши богоугодно дјело издаје издајника, па макар му идеје све клизнуле мимо главе, праштамо му због његове помадама замашћене косице која га извињава – идејама је ту, разумљиво, клизаво;
  5. госпођица Ново лице, љепотица, и сродник претходног господина Ново лице(?), што је подижући куће хтјела у Скупштину, и скоро добила мој глас, да ми не објаснише у посљедњи час да само лијепо лице није политичка препорука по себи (и том сам се објашњењу дуго и дубоко чудио, јер сам вазда био брзоплет политички нихилист, и на љепотице осјетљив);
  6. госпођица Ново лице, из младих-владајуће-партије у РС која, као одличан ђак својих партијских школа, сматра грађанску шикану и отпуштање са посла политичких неистомишљеника нормалним средствима политичког надметања у једној демократској и парламентарној епохи;
  7. господа Нова лица којима је главни политички подухват и аргумент самопромоције – објављена слика са својим врло узорним партијским првацима; и друга многа господа врло сличних особина.

Па кад видимо кога нам представљају као Нова лица, као младост, питамо се, тако нам Краљевића Марка – ил’ се шале, ил’ од збиље бију?

И мислимо да се шале, тужни. Та „политичка младост“ је шминкање бабе, које још никад од бабе не начини дјевојку, а да и не говоримо како је нашминкана баба нешто скроз-наскроз смијешно и недостојно.

Чиме се то они препоручују као нова лица? Поново на запрепаштење племенитонамјерних, ту има свега неколико ствари: породични капитал, беспримјерна дрскост, охолост, и немање ниједне самосвојне и храбре политичке идеје.

Све скупа узето, ова господа Нова лица разумију се у политику колико и теле у диференцијални рачун. Али треба ли то да смета њиховој амбицији, кад они лијепо виде да се са таквом препоруком може дотјерати до највиших државних функција, не искључујући ни премијерску. Треба само минимално знање политичке технике, спремност да се служи, и понеко дакле, према томе, узимајући у обзир све околности, фактички“, и друге врло омиљене ријечи које треба да размишљају умјесто онога који их некритички нагомилава у реченици, како би изгледало да он нешто мисли.

Ови млади да имају било какав други квалитет, зар би се препоручивали својим младим годиницама, тј. тиме да се још нису видно компромитовали, што је, судећи по њиховој појави, само посљедица тога – што нису имали прилике? Према томе се препоручују компромитованошћу старих који су за то имали прилику па је са дужном пажњом доброг домаћина – искористили. У томе је сав значај њихових младих годиница, тога „Ми млади“ и тога Ново лице. Јер би они иначе упутили конкретан и опипљив политички изазов оваквом поретку и овој политичкој култури и без тога неизоставног рефрена „Ми млади…“. А то и није баш најтежи задатак на свијету: потребно је само не бити размажени тикван и комплетна кукавица. Па ипак, такав изазов ми не чујемо. Они би само да поентирају на народном гађењу према садашњим људима моћи, да се тако замијене са њима. Да се они ушанче на позицијама моћи. И то је зачарани круг из кога на тај начин излаза – нема. Зато и иначе према младима никад не можемо бити довољно строги, јер ће преко њих, као добрих ученика старих које је изњедрила ова политичка култура, све недостојно и гадно са Данас метастазирати на – Сутра.

Напокон кажимо: нама не треба нека апстрактна младост, и Ново лице, него Нова политичка култура –  јер ће из загађене земље тешко никнути здрава биљка. Ново лице нам треба, у најбољем случају, само као персонификација тога захтјева у говору. И не као појединачно отјелотворење in concreto, него као некаква персонификација тежње широких маса које су одувијек биле склоне да политичке идеје замишљају кроз човјека који би их собом представљао, а никако апстрактно.

Осим тога, народ не мора јасно ни предочити себи какву промјену жели, довољно је то да он жели ту промјену; а задатак је интелигенције и политичких првака његових, уколико су часни, да та нејасна стријемљења избистре, дотјерају и уобличе, али цијенећи онај једини критеријум по коме је још Аристотел судио о квалитету државног уређења – да се има на уму опште добро а не лична корист властодржаца, без обзира ко вршио власт и колико је вршилаца власти. То је посао велик по обиму, и још већи по значају. А ако нам се чини да је то опште добро као крајња сврха појединца или групе – утопија и наивно сањарење, слично дјевојачком сну о принцу који ће баш њу изабрати, онда то не говори ништа о стварној немогућности постизања тога циља, него само о дубини нашега садашњег пада.

Снови о појединачном Месији су нешто друго, то су опасни снови, и довољно смо у историографији читали о страшним посљедицама таквих снова. Ако се и данас морају одиграти у нижем регистру и да намјесто насилног диктатора са његовим убиствима, утамничењима и прогоном мора доћи дрски мародер или какав цмиздрави деспотић са њиховом шиканом, пљачком, пренемагањем, ситном сплетком и саботажом којима ће гушити слободу. Дакле, исто штеточине, само у складу са ходом историје – и увијени у целофан.

 

Ко квари нашу младост?

 

На крају, ако је онај грчки мудрац био оптужен за кварење младежи и зато испио своју кукуту, ми за кварење наше младежи имамо оптужити све те политичке академије, све те „Младе-ове-или-оне-партије“ и друге центре за лоботомију у којима се из мозга младости изрезује сва мождана маса чија је функција самосталност, честитост, пристојност, истрајност, храброст, национално осјећање. На рачун тога хипертрофирају центри у мозгу чије су мождане функције саможивост, опонашање, среброљубље, дрскост, празна охолост и безглава амбиција. Зато и излазе они отуда тако да личе као јаје јајету: и да ли јаје треба разбити са зашиљене или са заобљене стране. А тако се и младост дијели и цијепа, да не обликује сама и јединствено своје интересе, него да јој их бистре „Ми млади“ из различитих партија, послушно преносећи шта им дошапну њихови „Ми стари“ из различитих партија, или ма ко други.

Могли бисмо уз ове првооптужене оптужити и понеког професора средње школе или Универзитета, сијасет надувених блогерских чегртаљки и других недотупавних псеудоинтелектуалаца са њиховом досадном и безличном ученошћу, више него једну невладину организацију политичког усмјерења, све те панел дискусије, радионице и семинаре, и друге пројекте који живот значе,  на којима само празно одзвањају учене ријечи, општа мјеста и технички термини. А у тим тирадама учених ријечи редовно има толико идеја колико и подморница у Сахари.

Па ако не би били оптужени ови предложени, онда имамо оптужити писца ових редова, а он ће се поуздано одазвати. Јер неко од нас мора да квари младе! И позивамо господу судије да одлуче ко је тај. Они са својим деликатним претходним разумијевањем а потом и сврсисходним кретањем по савременом културном обрасцу некакве отужне реплике борџијанског мизансцена? Или ми са својим грубим неисторијским мишљењем и трагикомичним неразумијевањем науке политике, правних наука, економије, међународних односа и геополитике, и ма чега другог конкретног, због чега и трућамо непрекидно о некаквом реду, моралу, и законитости, као што то одувијек и чине они који ништа не знају?

Прекратимо досаду, ево и наше пресуде. Ми ћемо глумити умјетника па ћемо је насликати, стереотипном мрачном визијом из петпарачке поп-културе:

Указује нам се сабласно пуста и кужна земља немртвих, неосунчана, тамна, и сва у лаким облацима жутозелених испарења што излазе из пукотина земље налик на искежена безуба уста. Овдје-ондје разбацане куће, без станара, са искрзаним фасадама и разбијеним прозорским окнима. Тек понеко дрво, црно и голих грана. Звука нема никаквога, ни злокобног: не гракћу гавранови и не хучи вјетар. Предио слијеп и глув. (Р. Д.) У средини голема правоугаона грађевина, налик на замак опасан зидовима са кулама пушкарницама. Владајућа вампирска класа је унутар зидина, самозадовољна и лијена, као што су вазда такви они што дуго владају и немају достојног противника. Узгајају у лабораторији људе по свом лику – охолу и дрску, али понешто бљутаву крв. И док је господари земље прождиру, ова лабораторијска младост свеједнако уображава да је она некакав циљ и смисао. Па и лиферује такве пароле, додајући тиме нашој слици и нијансу комичног. Завршава тај циљ и смисао земље или потпуно поједен, мртав и без крви, или повлаштен да, чином милости свога господина крвопије, једним угризом буде свечано уведен у вјечни живот неутољиве жеђи, у високо друштво крвопија. Ван зидова замка бауљају наоколо други немртви, некакви зомбији у сивим ритама, трома и отупјела створења која једва да разумију шта се око њих догађа и гдје живе, а ако и разумију, не показују никаквог занимања ни за себе ни за околину.

Ето је, слика. Јефтина политичка култура тако добија једнако вриједну симболичку представу у слици, и обе заједно не вриједе жижљива боба.

А ако би се какав доброћудан човјек и преварио, па озбиљно схватио ову гадну и шаљиву слику, шта би му остало да каже таквој политичкој култури и њеној доброј младости?

Зар не, скупа са пјесником: „бићу глогов колац у теби, једино што у теби могу бити.“

 

Оглед о Универзитету

 

(Текст је први пут објављен на порталу Фронтал.рс 26. 6. 2015. Није тајна да је редакција Фронтала имала проблема због овога текста, и да га је морала уклонити. О томе сам детаљније казао у наставку ове расправе. У овој редакцији направио сам ситније преправке, стилске, интерпункције и лексичке.)

***

Првог дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове.”

Б. М.

 

Ода ординарности

 

М. је био велеуважени универзитетски професор и високи функционер владајуће партије. Својевремено је говорио својим студентима: „Никад не будите плус ни минус, сигурност је у маси, иначе ћете добити по прстима.“ И још много тога, и све у том смислу. Многобројни су већ одобравали, неки су сумњичаво шкиљили. Тек поједини разрогачише очи у чуђењу.

Склоност ка моралном декламовању није била најмања међу професоровим склоностима. Високопарне моралне тираде редовно су сервиране на његовим предавањима и на њима се није штедило. За доброг расположења увијао их је он у слаткасти, благо сентиментални патос, некакву носталгију за минулим златним вијеком (социјализмом или сопственом младошћу, ко би га знао!) и у сасвим лош хумор праћен провалама необузданог, наизглед хистеричног смијеха, а у истини извјештаченог јер је такве бизарности професор сматрао за фамилијарне гесте и интимизирање са студентима. Немали број несрећних студената је покварио стомак таквом храном да више никад не оздраве: очи су им бивале замућеније а све коцкастије главе учестало им почеше запињати за довратак.

Несумњиво је професор, као властодржац, могао имати и користи од такве погибељне индоктринације и моралног затупљивања. Тада бисмо казали: професор је софиста, лукава лија и човјек моћи који језуитским осмјехом и лажним старањем срачунато трује чисте бунаре савјести и критичког мишљења. Можда је понешто од тога и било, а одиста је у његовој појави било и нечег фарисејског.

Па ипак, све то је он чинио истовремено и искрено вјерујући у практичну корист и дубоку, стварну заснованост његових моралистичких сентенци: стога их је штедро сипао овај Ла Рошфуко из кинеског шопа, значајно уздижући кажипрст и малне у заносу: притом, нимало му није сметало што су тим идејама недостајали сваки полет и оригиналност. Једнако баналне, троме и досадне као и хумор професора М. Јер, његово дјелатно вјерују бјеше једна идеја средине, и никако златне и самопријегорне него сасвим прозаичне и саможиве, ријечју – малограђанске. Кукавичлук и обезличење као први принципи практичних људи. И иначе, високоумни професор је мислио да аморалност и подрепаштво треба поучавати и узгајати, као да је гранит-чврста практична философија медиокритета некакво новорођенче, неспособно да само живи и развија се, те јој је потребно још и какво професорско старање.

Честити професор М. је претпостављао да говори амбициозној младежи те се упињао из све снаге да јој да дјелатна начела и усмјерења како да се најбоље влада, и по њих, а ваљда и по њега. Обори главу, и браду у крагну, увуци прсте под ћебе, гази по туђим стопама: па још свеједнако гледај како да из тога штогод ућариш. (Шта мари ако нас на дан коначног суда какво божанство са аристократским моралним и естетским начелима избљује из уста својијех јер нисмо студени ни врући; бити личност није пробитачно, овдје и сада најбоље ћемо проћи као морални биједници, као црви и ординарни комедијаши – као добри студенти професора М. и као лоши студенти Откривења.)

И, као што то обично бива, гласније од његових разлога говорио је његов примјер, јер професор бјеше и богат, и утицајан, и зналац прилика, и многопоштован, и шеф посланичког клуба. У свему comme il faut шетао се он кроз завист и обожавање, како и пристоји сваком значајном човјеку. Недостајао му је још златни лорњон, и каква је само штета што га није носио.

Све су то хтјели и гг. амбиоциозни студенти, као што је и право, јер шта би млад човјек још могао пожељети крај таквих добара! Учио их је професор како то и да постигну, спремао их је за живот и тако је говорио, а убједљивост и снажан утисак долазили су од његове вјеродостојности. Био је то човјек који је свеједнако живио ту своју конформистичку философију; то обезличење из користи живио је он систематично и са досљедношћу каквог грчког мудраца из бурета: антидиогенска философија живљена диогенском снагом.

Обично се професор владао мирно, но умио је тек покаткад и да се наљути: ако би кишило, ако би хороскоп био неповољан, ако би га на путу до посла дочекала бар два црвена свјетла на семафору, ако би скупштинско засједање прошло у трвењима са опозицијом, ако би прва јутарња кафа била недовољно јака, или из неких других једнако значајних и разумљивих разлога. Тада би грмио у својим проповједима о некаквом свеопштем кварењу и пропадању, о субверзијама и завјереничком подривању професорског ауторитета међу студентима (који, авај, нису криви што су такви), и ревније него иначе одвајао би жито од кукоља и порочне од праведних, а понајвише од  – себе. Гдјекад би падао у право реторско надахнуће изазвано гњевом праведника кога су оклеветали (нико додуше не би знао чим), и ганутљиво се бусајући у груди позивао студенте да га прате, да и они одвоје професорско жито од професорског кукоља, и порочне од праведних. Ваљда погађа и та студентарија од којег праведника посебно!

Тако су, сигурно и мирно, свеудиљ пролазили дани професора М. Проживјеће он као један од оних заслужних образованих људи што су вазда у милости и многопоштовани, и којима прође вијек без иједне властите, снажне и оригиналне идеје или подвига, неспособни да буду ишта друго доли барјак у рукама људи моћи, а још прије пуки орнамент, неупадљив ситан вез на таквом барјаку. Проживе, додуше, врло угодно у тој улози, па изволите господо студенти, имате се на кога угледати: јербо барјактари се мијењају а извезени барјак некако остаје, и само прелази из руке у руку. Свако је, додуше, слободан да се упропасти и да не послуша врло корисни канон-за-подрепне-муве професора М., али такво безумље је практично немогуће; него, ако тада добије по прстима нека не каже како га професор није упозорио: tu l’as voulu, Georges Dandin!

Но, осим питања о непрегледном мору младе крви које је професор отровао својим моралистичким проповједима, остаје бар још једно: зашто се он, поред свег тог праведничког, успјешног и признатог comme il faut живота –  тако лако љути?

 

Јесен самозванца

 

Други професор бјеше потпуно другачија природа. Назовимо га овдје професор П. Бјеше то чисто активни човјек: човјек немале енергије и практичног инстинкта, набусит и наметљив, понешто незграпан и осион. Ако је и био „велики арбитар“, као што је речено, свакако није могао бити какав arbiter elegantiae, и манири му нису били баш филигрански изведени. Амбициозан и ташт, са значајним политичким талентом, професор П. је био обдарен свим преимућствима потребним за какав политички или корпоративни успјех у једном предмодерном друштву какво је наше (и гласине о могућем дирекном политичком ангажману нису без основа). Био је то један од оних људи које неријетко виђамо данас, људи у којима несмиљено и дивље букти некаква перверзија грчког агона, и којима је циљ само власт, побједа и потчињавање, и уз најмање могуће самоусавршавање. Не побиједити личном изврсношћу, него још прије „ножем из потаје“, аргументом силе или дрскости, а потом убиједити све у личну изврсност ако је и нема. Будући такав, он је једном одлучио да постане професор универзитета. Сликовито речено – вепар у фраку, као друштвени тип.

(Откуд долази до скретања таквих људи, лишених сваког истински научног смисла и стријемљења, у науку? Зар не, отуда што наш народ са неким безмало религиозним осјећањем дистанце и поштовања гледа на „учен свијет“? И то је свакако племенита црта народног карактера; али, како народ често ужива у голим формама, из честите наивности, отуд је и оваквим људима стало само до форме, до титуле, а никако до науке. Они себе и гледају тим народним очима, отуда и њихово задовољство. И ми смо свједоци тог свеопштег пада у примитивни егзибиционизам и кокетерију; академска титула као – цвијет у коси. Осим тога, и немала је практична корист овим наметљивим назовинаучницима од академске титуле: њој се смичу, њу свуда позивају, њој се клањају и љубе јој руку, а из свега тога може се направити и солидна материјална рачуница, и то свакако није најмање важно. Ето зашто је у нас данас највише доктора наука, а најмање научних идеја, јер је то – разузданост таштине par exellence; ето зашто је у нас један од стотине таквих научник, а остали се односе према научнику као сламнато страшило за птице према живом човјеку. Н. Б. Овим се никако не жели казати да су сви такви, има код нас на Универзитету људи дивнога разума и срца, правих професора и научника, и честитих универзитетских радника, али није тајна да их је све мање, да су можда већ сад quantité négligeable, и да им је у будућности понајприје намијењена судбина црног носорога: истријебљење, и можда зарад сасвим безначајне и простачке користи различитих људских ништавила.)

Тако, дакле, и наш уважени професор П. постаде такав научник. И видје он да је то добро: привилегије, поштовање, почасти, све му је пријало. Домало му је морало досадити да само предаје, и звијезде су њему несумњиво морале намијенити већи задатак. Било би неправедно судити му сувише строго због тога јер је он, још прије, можда и грдно досадио студентима својим танкоумним предавањима.

Постаде потом наш професор П., рецимо, и декан свог факултета. И ту се најбоље могла видјети она перверзија грчког агона која га је носила; и објелоданише се све његове деспотске склоности, јер ватра злато куша а човјека власт. Како је ова функција административна, задобивши је, наш се професор П., као човјек моћи, морао осјећати као риба која би се након дугог и мучног батргања на врелом пјеску наједном дочепала воде; нема ту науке ни досадне теорије, нема општих начела, големих књига и система, напротив, ту је све жив чин, пракса, покрет(и моћ!). И, сасвим природно, узбуђено и скоро весело закуцало је његово бирократско срце.

Одмах се показа големи практични, градитељски смисао и енергија професора П. Управљајући, потпуно је средио зграду, прилазе, улазе, сале и ходнике; и стварно потпуно је препорођен објекат под његовом руком. Уистину је професор П. личио на каквог гностичког демијурга: он је био можда и велики управљач материјом. И – то је све. Остајући на истом трагу, и са високопарношћу претходног професора М., могли бисмо казати: али, као што је свијет као макрокосмос не само материја него и дух, тако и Универзитет као микрокосмос је не само материја него, још више – дух (о како би био поносан професор М. на овакву реченицу његовог студента!). Како се демијург у дух не разумије јер духа нема, наш несрећни професор П. има голему муку да схвати како Универзитет нису само зграде, поплочани, мраморни прилази и врата од каљеног стакла и ростфраја; да Универзитет, исто тако, нису само ходници и сале у љескавом, прелакираном пуном дрвету, старе фотографије, умјетничке слике и резбарије по зидовима; на крају, Универзитет нису ни системи надзорних камера и сензора ни силни колоплети оптичких каблова. За све то, додуше, има мјеста.

Професор П. је са својим матичним факултетом поступао као какав феудални кнез са својим посједом. Шиканирао је сваку самосталност, безочно насртао на људско достојанство колега, сарадника и потчињених; напротив, дијелио је  колајне и ордење за удворице и чанколизе, и можда напредовање или именовање за понеку „љепотицу“ (да не развијамо даље овакав естетски quid pro quo). Свака тиранија расте од ћутања: и на крају се дотјерало до једне готово тоталитарне, управо кафкијанске атмосфере у којој су и неки доценти блиједили и обамирали на сам помен имена једног научног Каљостра и моралног Квазимода. Призор, уосталом, доста комичан.

Моралној пози професора М. одговарала је легалистичка поза професора П. И како је само волио ту легалистичку позу. Само по закону, закон је закон, dura lex sed lex итд. Процедуре, правилници, параграф тај и тај. Легализам је, као што је познато, апсолутан, и његово је начело: fiat iustitia pereat mundus. Немогуће је бити мало легалиста, као што је немогуће жени да буде мало трудна; овамо, ако је по вољи и користи професора П. онда и – пропадни свијете, а ако није онда се, рецимо, и комисије за избор у звање којима он предсједава могу састављати – противно закону. Можда би какав злонамјерник казао да је професор П. од легализма начинио медвједа на синџиру, као што домаћи политиканти чине са патриотизмом, али то би већ било неукусно цијепање длаке начетверо, и зашто би се професор обазирао на такав ускогруди поглед на легализам. Такви захтјеви за досљедношћу и сличне трице, све то скупа је, наравно, сентименталност, литература, непрактичност и дјечачко занесењаштво каквог Аљоше Карамазова; све то, наравно, не може занимати озбиљног и прекаљеног, прагматичног човјека какав је професор П. Њему је дато да под плаштом легализма празни најниже деспотске страсти, јер такав је живи живот.

Овдје правимо цезуру и прилазимо свршетку, јер бисмо могли још дуго писати а већ смо можда и сувише досадили читаоцу оваквом феноменологијом професорских душа.

За професора П. знамо да до данас живи зенит своје моћи као декан на свом матичном факултету. Знамо и то да живи улогу популарног медијског свезнадара који захваљујући индолентности овдашњих медија ауторитативно тумачи народу готово све глобалне и локалне проблеме и недаће: од Хага и ИСИЛ-а, преко тајних служби, терористичких напада и кризе у Украјини, до свих босанскохерцеговачких друштвених, правних и политичких проблема; и све то оним несносним академским вербализмом, кићеним фразама које ништа не говоре, уз важан израз лица и врло значајне гесте. Можда је одскора постао и члан академије наука, и камо среће да је он једини академик у нас коме та титула стоји као крмачи клепетуша. Можда се спрема и да постане ректор, и можда има добре шансе за то; а можда би његов избор на то мјесто био и посљедњи ексер у мртвачком сандуку Универзитета у Бањој Луци.

*

На крају остаје питање: да ли су ова господа професори, М. и П., стварни људи од крви и меса, такви како су дати?  А ако су ови људи стварни, јесу ли  тек појединачни случај, или су нешто више, можда и – друштвени тип, живи симбол епохе или гласници нечег долазећег, симптом, метастаза?

Или су, напротив, ово литерарни типови измаштани у доколици каквог претенциозног младог човјека, који је можда био и толико охол да једном помисли како и он може бити универзитетски радник, те сад предузима да освети своје разбијене тлапње? Да ли је све ово само лудост, змијско сиктање зависти и јала, морал ресантимана по оном философу импозантних бркова? Да ли је све ово одиста само плаховитост, брзоплетост и будаласто таласање младе крви, некакав безглави анархизам и скретање пажње? Можда јесте, и камо среће да јесте!

Али, шта ако није?

 

Ламент кафанског бистрача политике

 

(Текст објављен први пут на порталу Фронтал.рс 22. 9. 2014. године. Скуван је тада само од мога презира. У овој редакцији, неколико ситних измјена, стилских, лексичких и интерпункцијских.)

Баш Челик и природа избора

 

Свима је позната народна бајка Баш Челик, несумњиво безвремени бисер српског књижевног фолклора. У тој је бајци, премда успутно, лијепо постављен један поступак обмане, који нам може послужити као помоћ у сликању проблема политичке моћи.

Главни јунак, најмлађи царевић, чини преступ: оглушује се о тастову изричиту забрану и посјећује девету, забрањену одају. Ту затиче окованог невољника, свега у гвожђаним синџирима и обручима, кога мори жеђ и који усрдно моли чанак воде, обећавајући царевићу на поклон живот за то доброчинство. Царевић, премда на махове колебљив, удовољава невољнику, напола болећиво а напола користољубиво, занесен несвакидашњом трговинском понудом у којој добија живот за чанак воде. То се понавља три пута, три чанка воде за три живота. Но, након што измоли и трећи чанак, молилац, малочас окован, немоћан и јадан сужањ, претвара се у хипу у страшну крилату неман, ослобађа синџира, и одлеће из дворца односећи царевићеву невјесту.

Није тешко видјети како се у овој бајци и нехотице исказује централни проблем избора код нас. Уосталом и свуда гдје су властодршци суштински отуђени од народа који их бира.

У цијелој изборној години, са громовитим крешендом у посљедњем мјесецу пред изборе, сви политички субјекти заузимају скрушен став жедног молиоца, као оковани Баш Челик према царевићу, чинећи се потпуно зависним од чанка воде који ће им се дати, и обећавајући за њега свакојаке благодати, само да би се одмах након избора распомамили, осободили синџира обећања, и као страшне и подивљале  крилате немани разлетили на све стране по свом тренутном нахођењу. И не само да заборављају на обећане благодати тима што их напојише, него им се и ругају: као што Баш Челик поклања три живота царевићу тако што га три пута уклања од своје разјарене руке, исто тако и политичари узимају од народа, па га дарују мрвицама од истог тог узетог, представљајући то неријетко управо својом милошћу. С том разликом да Баш Челик како-тако испуњава своје обећање, и он је бар толико пристојан да би био и софиста katexochen, али не и обичан лажов.

У Републици Српској, у БиХ у цјелини, у земљи у којој се политичка култура и намјерно држи у стању перманентне недораслости; у земљи вишедеценијског транзицијског сумрака; у земљи дубоко национално подијељеној, упркос строгом туторству међународне заједнице, или још више због тог туторства; у земљи у којој се око кукоља међунационалне мржње и страха свакодневно ревно стара армија ботаничара, за сваки случај, да не омане природна им жилавост и дубок коријен; у земљи у којој младост масовно емигрира или се на то припрема; у земљи уништене привреде и руинираних институција, од којих су многе празна љуштура, а само поједине ваљано раде; у земљи у којој је гомилање ванинституционалне моћи постало безмало општеприхваћена политичка норма; у земљи гдје је политика најуносније занимање те, као таква, даје властодршцима и неминовно плутократски педигре и економски далеко развијенијих земаља – у тој земљи, тешко је не бити зловољан циник ако притом имате макар зрнце разума и политичке културе која не би била чисто вулгарно макијавелистичка.

У таквом друштвено-политичком миљеу, мрачни и располућени, тимонски политички хабитус остарјелог кафанског бистрача има, свакодневно, довољно спољашњих разлога за злуради осмјех што се, живо ликујући, издиже над сваком новом потврдом основаности његовог песимизма. И који га осмјех, уз благо сажаљиву раздраженост над свеопштим моралним посрнућем, још једино кријепи.

С обзиром на апстрактне, разводњене и непрецизне програме, с обзиром на стално иста лица, с обзиром на хронични недостатак визије и нове ријечи, с обзиром на небројене изневјерене наде и погажена обећања, бирачка cupiditas rerum novarum суштински остаје и virtualiter незадовољена, и њено мјесто заузима једно искуство нихилизма које завршава у отупјелости и дефетизму, и општем презиру за политичаре и политичку дјелатност. У тако постављеном политичком систему избори, та светковина демократије, имају значај римских Сатурналија за вријеме којих господари служише робове, то ће рећи – једно тренутно психичко растерећење, отпуштање енергије које је по својој природи опасно конзервативно, и чија је природна форма изборна кампања хљеба и игара, која се обраћа свему само не разуму. А зашто је то тако? И овако мисли кафански бистрач.

 

Власт у претходна два мандата у РС: Respice post te! Hominem te memento!

 

СНСД је највећа политичка партија у РС, и та је партија, под чврстом управом њеног предсједника, доминантно одредила политички живот у РС у посљедњих осам, девет година.

Долазак на власт лидера СНСД-а, а касније и његове партије, резултат је оне сложене констелације односа и услова у којима је међународна заједница нашла за потребно, а затим и спровела лустрацију у РС по свом нарочитом интересно-естетском осјећању, ударајући неколико хируршких резова. Ту спада, између осталог, и смјена Николе Поплашена од стране Carlosa Westendorpa, и долазак на власт Милорада Додика, и, на крају, она политичка „сјеча кнезова“ СДС-овог кадра коју је спровео Paddy Ashdown – то најмилије чедо демократије, од свих њених милих чеда које смо имали прилике да видимо у постдејтонској БиХ.

Временом су се СНСД и њихов предсједник дистанцирали од оне политике која је била поћудна међународној заједници, и данас је се сјећају како се какав стари преобраћеник сјећа своје развратне младости: са оном нарочитом мјешавином стида и кајања, уз нешто нелагоде са сјене на садашњем-добром-имену и чисто опортунистичке стрепње уколико она смета садашњим амбицијама. Сада је лидер СНСД-а камен у ципели истим оним чиниоцима у међународној заједници који су на њега некад милостиво гледали.

Но, све је то општепознато, и није нарочито важно ни за кога осим за директне учеснике, и можда покојег научника, слабовидог и блиједог, који би се толико досађивао, или би му у тој мјери недостајале амбиција и машта – да би искључво био хроничар босанскохерцеговачке политике од мировног споразума у Дејтону до данас.

Оно што је важно то је карактер те власти, затим њени друштвено-вриједносни учинци, и нарочито њен утицај на обликовање политичке културе у РС.

Главна је особина власти СНСД-а у претходна два мандата, и нарочито њиховог првог човјека, беспримјерна осионост и она свагда неразумљива, неутемељена и, као и увијек површна, гордост. Учврстивши се на власти, и задобивши велику подршку у народу, превасходно на причи о референдуму за осамостаљење РС, али и на обећањима великих инфраструктурних пројеката – аеродрома, мреже аутопутева митских размјера, итд. итсл. – и бескомпромисној борби против криминала и корупције, под утицајем народног одушевљења које му је исказивано, овај је човјек, као и многи прије њега, подлегао нервном растројству које је завршило у безмало патолошкој охолости и моралном безумљу у којима је он осјећао како су пала сва ограничења, како му је све дозвољено, и како нема тога ко би имао икакво право да га позове на одговрност и коме би он полагао рачун по било ком питању. Поштују се само минимални захтјеви оног lesprit de l’époque чије би кршење у датом цивилизацијском оквиру значило флагрантан пад у варварство. Не одричемо да у свему томе није било дијелом и свјесног патронатског позирања, политичког опортунитета изведеног из претпоставке о народу као свагда недозрелом субјекту, жељном да у државнику гледа ону давно фиксирану слику строгог, свезнајућег, и снажног заштитника, ријечју – патријархалног оца. Та је теорија врло распрострањена, и иначе је нарочито на срцу образованом филистру са деспотским склоностима.

У таквом расположењу, дакле, он гомила ванинституционалну моћ, и то му полази за руком са лакоћом којој се и сам морао зачудити у почетку. Касније је, како то увијек бива, свакако сматрао да му то природно припада. Разумљиво је по себи куда је то водило.

In parenthesi, исто морално безумље и патолошку охолост можемо видјети и код садашњег премијера Србије, само у нешто другачијој појавности која одговара разлици карактера људи, али и која се унеколико свјесно удешава по потреби. Уопште узев, ту нема баш ништа ново. Стара, прастара и свагда иста представа, нови су само глумци. Знали су то и стари, и сви су препоручивали исто – обуздавање на прве знакове тиранских поступака. Знали су и Лао Це и Хераклит. Знао је и Платон кад је говорио о тиранину, који започиње прогоном политичких непријатеља а завршава прогоном личних, и кога ваља заустављати, баш као и курјака, прије него постане острвљена звијер. Знали су и небројени други, и обилује таквим расправама филозофска и историографска литература. Знао је то и Његош кад говори о логосу који „искру гаси, а змију у главу.“ (Напомена за хистрионе: Петра II Петровића овдје разумијевамо sensu allegorico, као политичку акцију; и то је по себи јасно свима осим можда неким љубитељима мартирских поза који би у томе могли препознати позив на линч, физичку ликвидацију, и друге томе сличне трице, и који би на основу тога могли ударити у довољно познате литаније јадиковки о некаквој свеопштој угрожености, само ако не би имали паметнија посла. Отужна феноменологија маније гоњења као најдражи популистички перформанс.)

Отуда, из те нервне растројености потиче оно ријетко јавно наступање на врхунцу популарности, што је изражавало отворен презир за сваку одговорност, јавност и транспарентност; отуда она славодобитна diffamatio civilis у разним облицима, као неизоставни рефрен сваког његовог политичког говора и мишљења, и у којој је одиста било више чврстог убјеђења него политичког лукавства. Oтуда они небројени плаховити испади и необуздана сировост која је ваљда имала да, варајући само недораслу дјецу, остави утисак снаге. Oтуда нехајна, трагикомична логика оног, већ пословичног, одговора на незгодно питање о давању вишемилионског кредита ИРБ-а најближим сродницима. Oтуда оно одбијање да се гостује у било којој емисији у којој би га новинар дочекао било чим до панегириком и прегрштима ловорика. А ако би се, пак, нашао неки дрзник да констатује једноставну истину – како нема ни референдума, ни обећаних аеродрома, ни хидроелектрана, ни оне мреже аутопутева како је обећана – онда би га г. предсједник строго укорио, а потом и поучио оним њему омиљеним реторичким хокус-покусом, како су то „сложени процеси и феномени, који имају своју одређену динамику“(sic!). Taда би неваљалац новинар ућутао, стидећи се: јер то што ничег од тога нема ни на видику очевидно је само „фаза сложеног процеса који има своју динамику“ а он у својој недотупавности, скупа са цијелим народом, није то знао.

И свуда иста, неукусна узноситост и плаховитост, и осионост, и презир; свуда исти тирански апетити на које се морало бунити свако грађанско и људско достојанство једне демократске епохе. Ријечју – létat c’est moi. То је његов хибрис, и он је то вјероватно схватио: јер то нервно растројство, у мјери у којој није поза, временом јењава као и свака друга душевна опијеност, ако се у крв свеудиљ не уноси супстанца која је изазива, то ће рећи – народно одушевљење и безрезервна подршка великог степена. Локални избори од прије двије године, били су пријеко потребно отрежњење; и ми већ неко вријеме видимо и више одговорности, и више уважавања јавности, и помирљивији, кроткији, демократскији тон – утолико мрскији.

Како то обично бива, овај манир силе и ово гордо душевно расположење лидера метастазирали су на околно ткиво, на његове сараднике. Свака мода настаје тако што човјек самоувјерено наступи приказујући шта му драго, а армија незналица то спремно дочека и усвоји, јер немају аутономан извор вриједности и виде само форму, овдје – самоувјереност и сигурну охолост. И не бјеше прошло много прије него је тушта и тма људи sans foi ni loi запламтила самозадовољним пламеном исте онакве осионости, дрскости и охолости спрам јавности саме, истовремено се врло добро разумијевајући у сервилан осмјех и безмало лакејску снисходљивост спрам свог лидера. Такав однос, у коме се презире јавност и велича неки појединац као такав, независно од функције и науштрб система, политичко је варварство што би, клањајући се каквој год хридини, разбијало у прах сами Партенон демократије.

Тешко је побројати сва непочинства, у протеклих осам, девет година, настала на основи политике лишене сваког супер-ега. Многа од њих су ипак добро позната већини грађана у РС, или су их они непосредно искусили. Беспримјерни случајеви партократије и непотизма; повлаштено кредитирање предсједничких синова из средстава ИРБ-а, вишемилионским износима; запошљавање премијерских синова у државним предузећима, упркос најслабијим оцјенама између свих кандидата; небројени конкурси и тендери са унапријед познатим исходом, опскурне јавне набавке итд.

И онај инфамни догађај, једнако теоријски вриједан колико и морално гадан, који најбоље показује разорно друштвено дјеловање овакве политичке културе. Засјењујући све претходно речено, овај случај има пуно право на наду да ће остати ненадмашан примјер бешчашћа и нискости: отпуштање и прогон једног универзитетског професора који је одбио уписати незаслужену шестицу, и тако се дрзнуо да своју академску част и морални интегритет стави изнад хира, охолости, лијености и незнања једног сина свог велеуваженог колеге, универзитетског професора и партијског олигарха са политичком филозофијом плутиног чепа и петоцифреним мјесечним примањима – министра финансија БиХ у прошлом мандату. Зашто дати влас са главе златне младежи, кад се може укинути глава онога који би ту влас пуноправно затражио? Овакво богомрско, неронско морално лудило и пристојан човјек могу бити само крв и нож, па је и камењу дошло да проговори кад је већ сва академска јавност, изузимајући једног часног колегу професора, у страху ћутала. Професор недуго послије тога умире не добивши задовољштину за живота; златна младеж постаје секретар амбасаде БиХ у Србији, у којој је амбасадор бивши министар у влади РС који је у доброј мјери руинирао повјерени му ресор, те је, сходно томе, реконструкцијом владе непоколебљиво строго и правилно деградиран у амбасадора. O tempora, o mores!

Када би посриједи био какав други улог, умјесто нашег живота и будућности, достојанства и слободе, ми бисмо се од срца насмијали призору у коме се гомила сићушних администратора тресе у грозници наполеонских комплекса. Овако нам се неизоставно од тог призора грчи утроба и смрачи лице, а очи зажаре индигнацијом. Мисле да ричу а у ствари лају. Али, комично би било у литератури, а неријетко је више него озбиљно у животу.

Када су у питању коалициони партнери СНСД-а, који су у власти учествовали према својој парламентарној снази, ствар не стоји много боље, премда они сносе, природно, нешто мању одговорност.

Садашња коалиција СП-СРС др Војислав Шешељ само свједочи о голом опортунизму малих партија, о депласираности икакве идеолошко-програмске основе коалирања на републичком нивоу, и о недостатку политичког интегритета који неминовно одступа пред интересом.

Коалиција ДНС-СНС (Странка напредна Српска) која се представља као трећи блок, блок центра, је нарочито политичко лукавство. Ту ДНС иступа као дио некаквог неутралног политичког блока: овдје-ондје нелојално критикујући власт у кампањи, и истовремено потврђујући стабилност коалиције у којој је претходно учествовао у власти, и имао министре у влади. Нико не зна шта се може очекивати, већ према резултатима избора, и снази којом сви буду располагали у парламенту: напуштање досадашњих коалиционих партнера, што је мање вјероватно, или додатно оснажење те коалиције гласовима које су прикупили оним шарадескним критиковањем власти у којој су и сами учествовали.

Ако са властодршцима стоји тако лоше – премишља кафански бистрач, сјевајући очима под набраним, мрким челом – како је са другима, и има ли ваљане замјене?

Савез за промјене: кукавичје јаје алтернативe

 

Савез за промјене (у даљем тексту СЗП) формиран је за потребу ових избора као широк опозициони блок у коме окосницу чине СДС, ПДП и НДП, уз подршку већег броја мањих партија и нестраначких појединаца, и који се самопрогласио алтернативом власти СНСД-а. Алтернатива јесу номинално, јесу ли алтернатива и истински?

СЗП се окупио превасходно око идеје заједничког противника, владавине СНСД-а и њиховог предсједника. Хетерогена и разуђена коалиција са немало програмских противрјечности, отвореног властохлепља и личних анимозитета који су се већ довољно освједочили, и прије него је кампања формално почела: оспоравањем кандидатуре Младена Иванића за члана предсједништва БиХ испред СЗП, од стране СНС-а Хаџи Јована Митровића, неуређени односи СДС-а и СНС-а, међусобне уцјене и најава иступања ПДП-а из коалиције уколико кандидатура лидера ове партије буде оспорена, добро познате нетрпељивости поједих првака СДС-а и њиховог бившег предсједника, садашњег лидера НДП-а итд. И најблагонаклонији већ осјећају како из оваквих знамења проговарају магловити хоризонти. „Што се грбо роди, ни вријеме не исправи.“

Опомена о потреби памћења прошлости како се не би поново проживљавала, упућује нас на скорију историју, на Слободана Милошевића и ДОС, и премда је аналогија помало натегнута, даје основ за закључивање о највјероватнијем исходу замршених односа унутар коалиције СЗП.

Декларација о основама политике будућег дјеловања СЗП, као документ око кога су се окупили, и поред најбоље намјере читаоца да је схвати,  не говори скоро ништа – јер говори много и премного. Овај је документ школски примјер злоупотребе општих појмова, и видно, неспретно, и реално и теоријско заплитање у противрјечности. Ту налазимо: упоредо и у потпуној хармонији, неолиберални концепт смањења државне регулације и државни интервенционизам – односно системску подршку реалном сектору и равномјерни развој; смањење јавне потрошње, али без резова у платама или бирократском и административном персоналу, који је одавно хипертрофирао; укидање многих буџетских прихода, и истовремена подршка привреди, „свака марка у привреду“ те осјетљива и екстензивна социјална политика спрам пензионера, породица погинулих и несталих, ратних и мирнодопских инвалида, и других социјално угрожених. Затим ту срећемо ријечи, без икакве накнадне елаборације, као што су: јавна осуда, реструктурисање буџета, фискална дисциплина, свеукупни економски напредак, равномјерни развој, стратегије развоја на основу расположивих ресурса, слободан човјек као главни развојни ресурс итд. итсл., и уопште, ту је много шта али ниједно како. Безмало чист, апстрактан нормативитет, без технике и фактицитета. Као таква, ова декларација је, заједно са њеном досадашњом елаборацијом у кампањи, чисто празнословље, и у зависности од намјере која стоји иза њега – политичка подмуклост или списак лијепих жеља.

И, послужимо се овдје једнако Толстојевим(?) поређењем (и Слободана Јовановића): све што смо до сада имали прилике чути од опозиције, сви њихови планови односе се према стварности у РС као што се уцртавање путање оловком на географској мапи односи према фактичком пјешачењу по тој путањи: преко брда и котлина, по шумама и пустопољинама, кроз мочваре и пијесак, или, у најбољем случају – по тешко разлоканим путевима. Они су, дакле, или игноранти или интриганти, или незналице или софисти; како год било, нису алтернатива ни лидерска ковина, исто онако како то није ни СНСД, на челу са њиховим предсједником.

А кад кандидат за предсједника РС испред СЗП говори о младој генерацији, и новој политичкој снази коју он представља, човјек се томе и нехотице осмјехне, јер види, додуше, нешто млађе лице и тијело, у чисто биолошком смислу, али никако не може да види млађег политичара. Напротив: види једнако старог политичара, са истом политичком културом, истим политикантским арсеналом и популистичком реториком – и ко је срео којег страног функционера, и колико пута, и коме је бољи пријатељ предсједник Руске Федерације а коме премијер Србије, и ко ће кога довести у посјету РС и колико пута, итсл.

Уопште узев, дијалектика избора у РС, исказује се обртањем оног Спинозиног исказа: „omnis determinatio est negatio“. СЗП може добити изборе само на крилима незадовољства народа влашћу СНСД-а, као што су напредњаци у Србији добили прве изборе на незадовољству бирача устајалом влашћу ДС-а, а нипошто зато што се установљава нарочитим, аутономним квалитетом. Тако: бирачко тијело у РС  личи на какву дјевојку што бјежећ’ од кљастог љуби богаљастог.

 

Шта да се ради?

 

„Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине.“ (Н. В.)

Јер, шта видимо? Свуда исте крпене лутке политике, до грла закопчане и стегнуте у старе, избледјеле и изанђане политичке матрице, чија се сва дјелатност састоји у пукој, рутинској техници администрације, у преживању и рециклажи већ истрошених парадигми и облика, што су већ довољно освједочили своју јаловост. И како би било кад бисмо све те људе једнако платили, само да се више не старају тако ревно о општем добру?

А куда са искуством политичког нихилизма? Како га уобличити у политичку акцију? Како разбудити уснулог, има ли пута до отупјелог? Како оснажити малодушног, кад сумња и у грумен земље под стопалом? Је ли могућна воденица и за ту тиху, али силну матицу? То су без сумње велики, херакловски задаци и изазови. И стари кафански бистрач није Херакле, није рјешење, него управо дио задатка што има бити ријешен.

Ипак, чекајући Херакла, о једном сањари остарјели кафански бистрач свакодневно: нека би се царевић сјећао своје снаге, и нека не да чанак воде, одакле год и како год усрдно га молили, застрашивали, пријетили, како год бестидно ласкали или уцјењивали домаћи и страни Баш Челици.

Општи бојкот избора у РС и БиХ: и то би већ била жива ријеч политичког нихилизма, и – зора новог почетка.