Срби у ауторитарном лимбу (I)

Традиција и реформе

 

„Ко тражи спас своје душе и спас других душа, нека то не тражи на путу политике, јер она има посве другачије задатке.“

Вебер

 „Побједа опозиције је могућа у хибридним режимима, али тражи од те опозиције мобилизацију, јединство, вјештину и одважност, у много већој мјери него што је потребно за побједу у демократском систему.“

Лери Дајмонд

Српска демократска традиција

Српска и Србија имају данас, несумњиво, више ауторитарне него демократске режиме, мада спадају у блаже облике на укупној скали хибридних режима. Природна је тежња ових режима да временом клизе у све опресивније, централизацијом власти и сламањем унутрашњег опозиционог отпора. Они су „отели“ транзицију, и примили само демократске форме, а главни узрок томе је недостатак и претсоцијалистичке демократске традиције.

Србија, као српска матица, има релативно сиромашно демократско наслијеђе: формално је то десет година од Мајског преврата до почетка Великог рата, и мање од тридесет година смутног транзиционог времена, од којих десет припада врло опресивном Милошевићевом режиму. То је приближно однос 1:7 у корист ауторитарних режима, монархијског и социјалистичког, рачунајући од стварања модерне српске државе у Првом устанку.

Срби с лијеве обале Дрине имају још оскудније демократско искуство, јер државу дијеле са Хрватима и Бошњацима с којима дијеле и дугу историју међусобних клања, и јер су били подложни Дунавској монархији, која је само фиктивно држала Босну и Херцеговину као аутономни corpus separatum, а у ствари као колонију. До данас су у Босни и Херцеговини Landeschef и Civil-adlatus замијењени Високим представником и страним судијама у Уставном суду БиХ.

И Слободан Јовановић је о српском националном карактеру писао, да ми немамо националне дисциплине, и да државу и политику сматрамо за приватне сфере подложне прије кумству и побратимству него владавини закона. Уз то су Срби кроз историју дали много лијепих примјера војничке храбрости и жртве, али до грађанске храбрости држе врло мало. Као да је од времена на вријеме и презиру, гледајући у томе нешто готово непристојно, што треба оставити Енглезима и Французима. Лично, то сматрам нашом националном болешћу, и не видим ништа отмјено у гурању вратова у ма који јарам, па ни домаћим аутократима.

Ја ћу сад претпоставити да у нас још живе републиканске и демократске националне снаге, да није све у срж неразвијено и клонуло, и да нисмо стога задуго још осуђени на смјењивање различитих режима који су према унутра ауторитарни и корумпирани, а према споља поданички, и готово колонијални. Та ми претпоставка треба и зато да бих довршио овај текст. Јер, ако бих мислио да смо ми кадри оборити „само тиранина али не тиранију“, не бих жалостио читаоца ни ширио дефетизам, него бих вријеме за писање таквог текста знао паметније потрошити.

Значај демократске консолидације

У вријеме глобалне политике, консолидација демократије је нарочито значајна ствар за мање државе. Та вриједност није само унутрашња, која је већ довољна по себи, ради слободе народа и слобода грађана, и економског развоја државе; него је и инструментално-политичка, у међународним односима. Јер је функционална демократија у цивилизацији на коју смо данас упућени готово универзално призната и прокламована као минимални услов међународне легитимације. Ово никад не елиминише страно мијешање, али му скраћује маневарски простор. Ниједан демократски поредак послије Другог свјетског рата није оборен, а многи ауторитарни су се трансформисали у демократске.

Велики ауторитарни режими су редовно противници демократских режима у другим земљама, и то припада природи њиховог политичког односа. Међутим, ни демократски хегемони, у првом реду Сједињене Државе и Европска унија, не подржавају увијек демократске режиме у другим земљама. Напротив, послије Хладног рата су хибридни режими често били њихови миљеници, у којима су могли држати уцијењене ауторитарне елите, изнудити сваку одлуку, и имати увијек готов повод за неки облик интервенције, додатног притиска или персоналних замјена кад се стекну интереси. Још је Аристотел писао да је владавина већине, а то значи данас – владавину институција, боља од владавине мањине, јер је већину теже уцијенити или купити. Парадигматски је ту криминални режим Мила Ђукановића, који би се до сутра одрекао европских интеграција и НАТО пакта, и постао јадрански Калињинград, само кад би то њему лично у датом односу снага придржало владавину. (А вјероватно тиме и сачувало главу, што је скоро примјетио професор Коста Чавошки – с те висине он не може пасти с власти, него само у гроб.) Слично стоји и са режимима послије петог октобра у Србији, док је Република Српска специфична, уколико се ипак налази у сложеном оквиру Босне и Херцеговине, која сама није суверена земља.

Вањска политика је одувијек чист макијавелизам, готово чиста политика интереса. Али међународни поредак није без икаквих начела. У мултиполарном свијету, који наизглед поново израста у наступању Кине и Русије, као год и у најавама аутономнијих политика постбрегзитовске Европске уније – енергетском повезивању Њемачке и Русије, и наговјештајима о војсци ЕУ, у таквом свијету, дакле, међународне институције добијају на значају. Тада, уколико је изграђенији један демократски поредак утолико је јача преговарачка позиција малим државама које су упућене на ове инстанце, колико год велике силе могле да их од времена на вријеме отворено презиру. Тај мултиполарни свијет неће скоро, али сад и није ријеч о пословима који трају од сриједе до петка.

Коначно, функционална демократија је ефикаснији систем, и омогућује несравњено пуније искориштење националних потенцијала него ауторитарни режими. Само смо с таквим режимом своји на своме. А ако одбрана властитог демократског устава, у властитој земљи, значи и сукоб са ма којим домаћим или страним противником, онда је то сукоб који би тврдо и одлучно морао примити сваки родољуб и слободан грађанин, јер му је слобода и задата да је оствари и сачува. Непролазна и најљепша одбрана демократије овим аргументом је остала у Перикловом говору, који је сачувао Тукидид у Пелопонеском рату, и из чије самосвјесне равнотеже исијава најчистија и најмужевнија патриотска аура.

Демагошки екстремизам и сваљивање кривице

Главне менталне препреке прагматичном и трезвеном занимању политиком, а то значи – занимању националном и властитом судбином, су моралистичке наслаге на основним појмовима, и стерилна пражњења политичких страсти.

Човјек није од природе питом и безазлен. У Игоовом Човјеку који се смије, што је у Гвинплену инспирисао и концепт Бетменовог архинепријатеља, један јунак има за љубимца припитомљеног вука под латинским именом Homo. Духовит је и значајан то детаљ, да је припитомљеном вуку додијељено име – Човјек. Сем понеке жене, људи нису анђели; и над тим је лудо плакати. То још више важи у политици. Јер је позната особина политике да неумитно квари убједљиву већину људи, а Вебер је ту особину назвао и њеним демонским својством. Ако, пак, дневна политика често изгледа ниским и прљавим, свињским послом, то није противрјечно, јер је демон и ушао у свиње кад је Син Божији излијечио бијесног.

Ово су труизми, и основне методолошке претпоставке сваке озбиљне политике, али ми као да још са тим нисмо раксрстили. Јер, умјесто трезвене и одлучне политичке борбе, сентименталност и цинизам нарастају у нас готово до синдрома једне генерације. Увријеђеност и сваљивање кривице, као душевни морфијум, изазивају наркозу једнако у појединцу као и у нацији. Исто дејство има цинизам који се лажно представља за галантно и здраво држање, као год и опијеност некултурним фанфаронадама, у којима један српски предсједник на језику „не да Газиводе“ а други езан зове арлаукањем, док се истовремено обојица одричу Косова, и док нам се с обе стране Дрине одрања национална супстанца, вулгаризује јавност и подривају институције, у корист разобручене владавине појединачних воља и гомилања капитала.

Та је подвала, уосталом, дата већ у Стеријиним Родољупцима: псеудонационалистичко фарисејство и вербални екстремизам се подмећу умјесто одмјереног, тврдог и органског родољубља које се жртвује, размишља, планира и ради. Овај реторски екстремизам треба да импонује маси, која га прима за страст и храброст, док је у истини то најчешће слабост равнотеже или срачуната подвала. „Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство.“ На крају ти грлати родољуби-есктремисти, пошто су неколико пута окренули кабаницу како вјетар дува, и пошто су покупили новац, неће да узму оружје али хоће мјеста у одборима, и презиру све потребе властитог народа кад га је погодила невоља. У Српској тако србује преиспољни хохштаплер и усукана ласица Никола Шпирић, и фигурира као први родољуб кога „прогони Сарајево“ у нарученим крајишким пјесмама. Слично и српски Хегел, склон подједнако дијалектици и тјестенини, доктор Стевандић. У матици имамо туробну аналогију, с више блата него ватре, у квазиславјанофилском геополитичком балављењу Вучићевог лакеја, фарисеја и опскуранта Драгослава Бокана, од чијег је ега надувенији само његов абнормални абдомен.

То једва да је још комично. Али су подједнако смијешне и јавне сузе лажне опозиције над посљедицама властитих избора. У Српској смо доскора имали свјесно учествовање опозиције на неравноправним и неслободним изборима, уздајући се у политички замах на протесту „Правда за Давида“ (који се, узгред буди речено, посљедњим иступима Давора Драгичевића са „слободне територије“ потпуно компромитовао); накнадно краткотрајно непризнавање изборног пораза; и на крају, најављени бојкот парламента појединих посланика који се свршио страшном фарсом, уз дивљање фракционаштва и превјеравања опозиционих првака у борби за намјештења и синекуре.

Ту спада и онај сентиментални odi profanum Младена Иванића, којим је рационалисао свој изборни пораз за српског члана Предсједништва БиХ. Његово је, вели, изборно тијело градско, а Додиково рурално. Као да та чињеница има икакву вриједност у демократском политичком систему, сем у некој унутарпартијској анализи резултата и изборне демографије. Изречена јавно, ова Иванићева изјава изражава то декадентно пребацивање кривице, продубљује подјеле већ подијељеног народа, и ласка само властитој ароганцији, и ароганцији тог „градског становништва“ у политичкој заједници која готово и нема града у апсолутном смислу, него само у релативном.

У Србији је овај аргумент везан за поједине филистарске кругове Београда и Новог Сада, и познат под фирмом „крезуба Србија“.

Status quo и лажна опозиција

Негдје сам прочитао, a можда у Макијавелија, да највише зла долази отуда што људи нису ни превише добри ни превише зли. Дакле, од неодлучности и слабих увјерења. Ја потпуно дијелим то мишљење. А на општем плану, могли бисмо још развити тај став: укупна сума штете од тихог пропадања, у шта спада и његово величанство status quo, поуздано надилази суму од спорадичних, олујних друштвено-политичких удара и криза. Штета од тихог пропадања није мања, него мање упадљива. Болест расте док се да спријечити, а кад се свима јасно искаже – непоправљива је. Византија је пропадала хиљаду година, Уједињено Краљевство је у опадању од 1918. а Сједињене Државе од 1945. Али империје имају огромне залихе моћи, и конструктивно реагују на кризе. Судећи према нашим реакцијама, и темпу којим губимо што су нам прађедови крваво зарадили, ми волимо и с мањим залихама пропадати брже и страственије.

У традицији, и инерцији коју она носи, није све добро и ваљано. Она је пуна и корова, порока, отрова и мијазми. Некритичко везивање на све моделе секуларне традиције значи окоштавање и историјско одумирање нације. Али је лош и радикални раскид са традицијом, ма колико нужан и изнуђен, јер се национално ткиво тешко опоравља од таквог шока. Најбољи примјер је Турска, коју је Ататурк сачувао у историји, али се до данас грчи у неспособности да те реформе потпуно асимилује.

Ако, дакле, прихватимо да људи нису анђели, и да је власт велика страст, а политика стога врло озбиљно, демонско занимање; и ако уз то прихватимо да је наша демократска традиција врло оскудна а да ми треба још да „сричемо демократију“ као што су још говорили велики српски либерали XIX вијека, онда је смијешно држање опозиционих демократских и националних снага, неспособних и неодважних да ишта ризикују и створе иједан догађај у своју корист, показујући само неку стародјевојачку увријеђеност што им владајући просто – не предају власт. У ту пукотину се онда лако угнијезде агенти страних интереса, који, радећи за туђ рачун, мисле само о себи.

С обзиром да се код сваке измјене режима не ради само о слабости тог режима, него и о снази опозиције, излази природно да су удобност и материјални луксуз у којима тако пасивна опозиција живи, не носећи никакву одговорност као владајућа већина, довољни да посумњамо да ми праве демократске и националне опозиције немамо, него само лажну. Као што је много такве лажне опозиције било у Милошевићевом режиму.

И лажна опозиција би, додуше, примила власт. Али кад би јој сама пала у руке, или неком вањском интервенцијом, тако да ништа од свог комфора не ризикује ради обарања режима или изнуђења потребних органских реформи којима се режим опире. Него да опонира чисто реторски, дајући тако хибридном режиму привид плурализма, и тиме легитимацију.

Јер, органске реформе је могуће много енергичније заступати, под условом да су опозиционе друштвене снаге спремне да засијеку и у месо властитих привилегија. А другог пута нема, ако хоћемо остати народ историјски жив, и поступно савладавати велику инерцију ауторитарног наслијеђа.

 (Завршиће се.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *