Чиновник кога мрзи да иде у канцеларију

У начелникову кабинету, у министарству

 

Момак, јавља:

Господин Баден.

Начелник, иронично:

Уђите само, молим вас, господине Бадене, уђите; мени је врло мило што вас видим; биће скоро две недеље како нисам имао то задовољство. Ви у последње време нешто одвратисте очи од нашег надлештва, господине Бадене. (С великим интересовањем.) Да нисте можда болесни? Мени би то било врло жао.

Господин Баден, погружено:

Нисам господине.

Начелник:

Нека је милом богу хвала! То би ми, у осталом, било чудо. Јер ја сам пет пута слао нашег лекара да види како вам је, и пет пута му је ваша газдарица рекла да сте у кавани. Реците ми: да ли ваш господин отац није опет умро од какве срчане бољке?

Господин Баден, сасвим клонуо:

Није, господине.

Начелник:

Не могу вам рећи колико се томе радујем. Али сте можда, господине Бадене, имали да идете на ккаво крштење; јер ево има бар шест недеља како ваша сестра није родила.

Господин Баден:

Ја видим, господине, да ви са мном шалу збијате.

Начелник:

Ја, господине Бадене? Та Боже сачувај! Та није ми ни на крај памети! За бога, како вам је тако луда мисао могла пасти на памет?

Господин Баден:

Видим ја, на жалост! видим, господине, да ви са мном шалу збијате; и ви мислите као моје колеге што ме пријатељски тапшу по трбуху, и кажу ми да сам „шаљив“, и зову ме чиновником од комедије. Шаљив!… (Дигне очи небу.) Не дао вам Бог, господине, ни сад ни до века, да проживите ма и четврт часа мога живота, овога мога „шаљивог“ чиновничког живота!!!

Начелник:

Ви ме изненађујете, господине Бадене.

Господин Баден, послије кратког ћутања:

Јесте ли ви, господине, икад помишљали, какав мора да је живот оног јадног чиновника кога стално, систематично, мрзи да иде у канцеларију, а кога, с друге стране, страх, непрекидни страх да га из службе не истерају мучи, гони, мори, растрза од јутра до мрака? Је ли да нисте? Е видите, господине, то вам је једна страховита ствар, и такав вам је мој живот. (Дубоко уздахне.) Боже мој! Боже мој! … Свако јутро сам себи говорим; кажем: „Иди у министарство, већ је осам дана како ниси ишао у канцеларију.“ Онда се обучем и пођем: пођем право у министарство. Али, јест! уз пут свратим у кавану, и попијем чашу пива, две чаше, три чаше! Гледам у сат који је на зиду према мени, и мислим: „Кренућу се кад буде тачно сат“. Кад казаљка покаже сат, ја чекам да покаже четврт, а кад дође на четврт ја чекам да дође на пола, а кад дође на пола, ја помислим: „Сад није могуће, сад је доцкан! Изгледало би као да терам шегу с људима!“ Страшан живот!… Ужасан живот! (Начелник га гледа зачуђено.)

Господин Баден, скоро кроз сузе:

Ја који сам некад имао тако добар апетит, који сам тако добро спавао, био увек тако весео, сад не налазим више задовољства ни у чему! Што једем чини ми се да је горко као жуч! Кад пођем од куће, ја се вучем поред кућа као лопов, мотрећи на све стране, у вечитом страху да не наиђем на кога од својих шефова! Кад се кући враћам, ја се враћам с ужасном помишљу да ћу код вратара затећи акт о мом отпуштању! Кад спавам, ја снивам како ме по наредби министровој избацују на поље ногама!… Као осуђеник оборен пред гилотину, који зна да му нож виси над вратом, тако ја живим у овој вечитој стрепњи да не будем отпуштен. Отпуштен!!! О, Боже мој, Боже мој! (Стресе се од главе до пете.) Имајте на уму да је то једино што ја имам, да ја од тога живим, од тих двеста динара које овде добијам; шта ће од мене бити онога дана – вај! неизбежнога – кад их више не будем добијао. (Сузе му груну на очи. Очи начелникове показују извесно неспокојство.)

Господин Баден:

Ја само на то мислим! да, само на то! Претпоставимо, – што је међутим сасвим невероватно, јер, ево, мени је сад тридесет година, господине, а то су године у којима несрећник који је свој хлеб проиграо треба да напусти сваку наду да ће га кадгод повратити! – претпоставимо, рекох, да, отпуштен из овог министарства, нађем какво друго место: да ли ћу икад моћи наћи, реците сами, кућу као што је ова, с оволико попуштања, благости и очинске доброте? Шефа као што је овај коме овом приликом подносим искрене и гануте изразе моје непоколебљиве оданости и моје бескрајне благодарности? Ми и сувише добро знамо, и ја и ви, да то није могуће, и то је оно што ме чини неутешним. Ја сам, господине, болестан од тога!… Знате ли да сам десет кила лакши откако никако више не идем у министарство?  (Задигне своје панталоне.) Погледајте само моје ноге: као свеће! А да нешто можете да видите какав сам у крстима! Као гладно, пребијено маче; човек сузу да пусти… Па дабоме, ово кидање, ова вечита стрепња, ово вечито страховање. Па онда, почео сам да кашљем ноћу, знојим се; по пет пута морам да устајем да пијем воде!… (Клима главом.) Све то ништа не ваља; све ће се то рђаво свршити.

Начелник, тронуто:

Па лепо, господине Бадене, а ви почните опет долазити у канцеларију.

Господин Баден:

Не могу, господине, не могу да долазим у канцеларију; све је бадава. Ја не волим канцеларију.

Начелник, слегне раменима:

Кад би то исто рекле и ваше колеге…

Господин Баден, увређено:

Не упоређујте ме с мојим колегама, господине начелниче! Моје колеге дају министарству само своју ревност, своју вредноћу, своју памет, и своје време; а ја, ја му свој живот жртвујем!… (У очајању.) Не, не! господине, овако се више не може издржати!

Начелник:

Тако се и мени чини.

Господин Баден:

Зар није?

Начелник:

Сасвим!

Господин Баден, обасипа пољупцима руку свога начелника:

О, хвала вам, господине! Хвала вам!

Начелник:

Дајте ми вашу оставку; ја ћу је поднети министру.

Господин Баден, зачуђено:

Оставку? Па ја немам намеру подносити оставке, молим вас; ја само тражим повишицу. (Начелник га гледа усплахирено.)

Господин Баден, с правом и врло љут:

Ех! па будите праведни, господине: ја не могу свој живот дати за двеста динара месечно!

Жорж Куртелин 

(С француског превео Х.)

  • (Извор: Српски књижевни гласник, Књига I, број 4, 16. март 1901.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *