Демократија, сјена, опсјена

(Текст први пут објављен на порталу Фронтал.рс 15. 9. 2016. године. У овој редакцији, учинио сам неколико ситних измјена интерпункцијских, лексичких и стилских.)

 

Умјесто увода: демократија – кућа раскопана

Најмање у сусрет сваким изборима, уколико већ не свакога дана, добро је сјетити се основних ствари. Други нека откривају ново; ми ћемо се присјетити познатога.

У Републици Српској, тако, нема демократије.

Има опструкције демократије, има опсјенарства; има одметнутих властодржаца, има однарођености виших чиновника, има њиховога тешког лицемјерја, има и голе пљачке; насупрот има, у подвлашћених, и задимљене квазипобуне, и блазираности, и огорченог ћутања. На крају, има сигурно и племенитога сизифовског прегалаштва, и њега поздрављамо! Него, демократије још нема. Ако у добре намјере вјерујемо морали бисмо казати – већ двадесет година је демократија у РС in statu nascendi. Ако, ипак, у добре намјере сумњамо, тада је за нас РС пажљиво навођено псеудодемократско друштво; никако случајно, и за нечију знатну добит.
У Републици Српској, напротив, има политичког феудализма, што је израстао на апатији народној.

Политички је систем у РС чисто феудални, и умотан у шарени папир демократскога легитимитета. И то класични средњовјековни феудализам западноевропског типа: структура друштвено-политичке моћи почива на личним односима, и незауставним поступцима субинфеудације плете се хијерархијска мрежа сениора, вазала и подвазала, која мрежа онда прекрива свеколике јавне ресурсе и позиције моћи, располажући њима као приватнима. Ова мрежа, политичка каста са придруженом бизнис кастом, чини тзв. народну елиту. Феудално лено данас разликује се само споља од средњовјековног: није земљишни посјед као основ друштвене моћи (фискалне, војне, правосудне, управне и др.) него тачно одређени аликвотни удио у укупној суми ресурса и моћи, квота или тал; и војна обавеза, тј. одред витезова који вазал предводи у рат за сениора, замијењена је изборном обавезом, тј. обично бројем гласова у одређеној изборној јединици. Док, са гласачима се рачуна више као са објектом него као са субјектом. Али по унутрашњем садржају, и уопште обавези, не разликује се: ово је савремено лено, једнако као оно историјско, милост сениора, за коју милост се онда дугује лојалност. Међу једнакима нема милости, него се плијен дијели споразумно; милост се увијек спушта, силази на тога што је прима. Споразумно се дијеле највише политичке и управне функције; као милост важи нпр. партијско запошљавање.

Друштвена функција политичких странака у нас, нескривено, исцрпљује се без остатка овим поступком субинфеудације. Ако има у овим смијешно-тужним политичким партијама ко другачији, што може бити, тај је против главнога смјера, и – црни лабуд.

 

Раскидање Мајиног вела

 

Потребно је поћи коријену ствари. А са коже проблема –  крви и костима, и сржи коштаној. Когод ће то, могућно, звати теоријским фундаментализмом. Врло добро! Ми се не бојимо да би нам мишљење било музејско, да бисмо тако – изашли смијешни.

(Дигресија о смијешном: страх да се испадне смијешан је дубоко сујетно осјећање, и страшно мучи у правилу отмјеније природе; типично нпр. Андреја Болконског. На овоме почива и иронија или аутоиронија као прва одредница савремене комуникације, обично у млађег образованог свијета; они се боје бити озбиљни да не би изашли смијешни. Уопште узев, човјек без икаквог достојанства лако подноси да је смијешан; али и човјек са истинским достојанством, који је човјек врло риједак, лако то подноси. Превладавање овога страха јест проблем сујете. Даље, дочек са подсмјехом никако не значи и перспективу неуспјеха, у историјском смислу: Робеспјера је нпр. код првих наступа у Конвенту дочекао подсмјех, са његове несносне треме и дјечачког идеализма. Робеспјер је тако кад се тек појавио, говорећи ово без икакве хиперболе и болећивости, могао изгледати Конвенту смијешан безмало као што данас смијешан изгледа Константин Савић. Notabene: то што су обојица изгледали смијешни не значи и да је Константин Савић некакав други Робеспјер, или управо el ingenioso hidalgo, како би многи вољели. Она наклоност Константину Савићу, почива на његовом „праведничком гњеву“ накалемљеном на упадљиву неспретност која изгледа – народна. Али прије свега на страсној потреби за алтернативном политиком, и на дубоком презиру за политичку номенклатуру, тзв. естаблишмент. Тај се презир за елиту већ „наталожио у крви“ (В. Д.). У овоме има елемената револуционарног осјећања, и, казаћу сасвим лично – мене то радује.)

Вратимо се, дакле, колико год треба; али да то враћање само не буде какав јалови ескапизам, нешто слаботињско, огорчено и, у себи завршено, непокретно-пјесничко. Него да се вратимо по мјеру, и тврдом мјером да онда мјеримо. Само тим начином, и пробијајући хоризонт наше политичке праксе, а онда вративши се њему – разликоваћемо утвару од стварности и одузети јој лажну исправу. А у РС, тврдим, нема демократије; има само пројектоване парастварности и свјетлуцања симулакрума. Има, дакле, Матрикса, а има и понеких настраности Острва доктора Мороа.

Непотребно је и казати: код тих опсјенара и градитеља привида у РС нема ничега великог у том преступништву, ничега по значењу налик деспотизму ранокомунистичког, великоинквизиторског или сличнога типа, који би тлачио и зло чинио бар вјерујући да чини у име више идеје. Ту и нема никакве идеје, и баш о томе се и ради што никакве идеје нема; него има само потемкиновске дрскости и гогољевске карикатуре; а ситнога, алавог лизања и најпрљавијих банкнота. (И иначе, у нас се уопште више не разликује друштвена моћ од новцау томе је најочитија апсолутна побједа медиокритетског погледа. Не знам да ли је ово универални правац „прогреса“; новац је на сваки начин моћ, неспорно, али не може он важити као искључива друштвена моћ.)

С њима, дакле, човјек не може саосјећати са њихових преступа, па ни са несрећом која би их са тога преступа задесила (а ово је само књижевна, и једва кривичноправна претпоставка). Oни су апсолутно нетрагични, у најширем литерарно-драмском смислу. Камо да је ма шта ту великога стила! Него, у тужна времена, а у баналној стварности, жалосни су и јавни ликови у нас; па умјесто да проради саосјећање, или бар активна мржња, посматрачу најприје, и изнова, проради – гастритис. Али само, и никада, не смијемо заборавити колико смо у томе свему и ми одговорни.

У РС, дакле, нема демократије, него само утваре демократије. А та утвара испарава, што је најгоре – тешком досадом и ћифтинским неморалом, што наликују каквој отровној маглуштини од које слаби вид и отежава дисање, да народ више оболијева и свеудиљ тромији бива.

 

Биће крви

 

Ако у РС нема демократије него само привида, а у истини политичког феудализма, зашто сви мисле да је она демократско тијело? То: због – избора. Избори су онај шарени папир демократског легитимитета. А да ли чињеница избора по себи значи да је једно политичко тијело демократско?

Вратимо се, рекосмо, само основним стварима.

Демократија значи владавину народа, то јест пуну политичку афирмацију народне суверености. По императиву технике одабрана је посредна или представничка демократија; на то се веже владавина већине.

Демократија, на овај начин, стварно живи у три корака: народ мора имати политичку вољу; та воља се мора тачно изразити; изражена воља се мора извршити. Веза међу овим инстанцама мора бити непрекинута, и то је сами крвоток демократије; а сразмјерно пукотинама, у свакој од ових инстанци демократског живота, или међу њима, нема демократије него само обмане, и привида демократије.

Прво: народ мора имати политичку вољу. Политичка воља народа, или општа воља, је воља већине, јер је немогуће постићи апсолутну сагласност. Још у Русоа та volonté générale значи вољу усмјерену на заједничко добро, а не прост збир појединачних воља усмјерених само на властито добро. Јер, онда држава више није заједница општег добра (res publica) него агрегат приватних власника. Зато је Русо, у пољу политичког, разликовао грађанина у политичком смислу који се оријентише на опште добро – citoyen, од грађанина у економском смислу који се оријентише на властиту себичну корист – bourgeois. Само се из начела и појединачних воља грађана у политичком смислу може, дијалектичким цједилом, извући екстракт опште воље. Напротив, буржоа као чист тип има за своје природно станиште – слободно тржиште. У Марсељезу тако није ушао буржоа, и пјева се: aux armes citoyens, formez vos bataillons, итд.

(Опште добро, наравно, значи и појединачно добро, уколико је појединац члан заједнице. Да заједница расте и развија се на приватним интересима, на страстима и на егоизму, то је тачно али једнострано гледање, и примарно економски стоји, као што се може наћи експлицитно још у многих старих писаца, и од Бернара де Мандевила до модерних, као у Фридриха Хајека или Милтона Фридмана. То су људи са многим добрим идејама, али без разлике људи суженог погледа на ствар: њима нпр. недостаје, у најширем, свака религиозност у погледу. Уосталом, речени Хајек и Фридман, и слични њима, уз себе могу везати досљедност. Они уздижу страсти, себичност, похлепу итд. као економске чиниоце, али само пошто је код њих претходно примљена апотеоза слободног тржишта, и истовремено, што је исто, тотална маргинализација државног чиниоца: отуд ниски трошкови администрације, ниски порези, одбацивање сваког државног захвата у тржиште, преко кредита државних банака и финансијских организација, дискреционих система буџетских субвенција итд. Код нас овако: имамо похлепу, страсти и себичност, али ови нису производни чиниоци него чиниоци чистога непроизводног присвајања, тј. пљачке народнога новца коју предузима голема администрација, притишћући онда преко пореза произвођаче на тржишту, подржавајући преко организација попут ИРБ-а бизнис под својом кошуљом, уступајући тендере по политичкој линији, дакле, производњом нелојалне конкуренције итд. То онда излази најружнија комбинација два система, нека двострука перверзија морала за економске сврхе: не само да се гаје неморални мотиви стицања, него су они поново изопачени, тако да нису ни – производни. Према томе, систем живи у нас као некакав политичко-економски Франкештајн, несрећна наказа скрпљена од најружнијих удова, још неравно и сложених.)

Ето зашто Република Српска, која у свом називу носи име Република, није никаква јавна ствар и заједница општег добра, него заједница приватних власника и плијен партијских скакаваца. Зло са скакавцима није само што оставе помор и глад, него што још и јајашца у земљи оставе: ово су њихови млади, и свака партија има своје младе. А код тих наших младих: чим видимо младога човјека да се удобно осјећа у политичкој кожи данас, треба да знамо да је глупак или подлац, или обоје, што је и најчешће ако му је та кожа удобна. Напротив, мислим млад човјек који би се стидио, и који би упркос томе стиду био политичар: тај би ипак нешто значио. И удобност и зазор лако је видјети из појединачног држања.

Насупрот тзв. народној елити стоје грађани, народ. Инсистирам да се појам грађанина и појам народа не супротстављају, јер је грађанин и без тога довољно усамљен, а народ и без тога довољно угрожен.

Људи тешко живе, а памет им се развлачи, и убија се и она прирођена разборитост народна: пристрасним телевизијским кућама, политичким рулетом, обртима и замјенама, мутним фракционаштвом, мистификацијама простих процеса, тирадама техничких термина, цијелим стотинама агенција и других тијела, флуидним представама надлежности, међунационалним напетостима итд. Нико не настоји да стварно објасни и обичан човјек слабо разумије, политички терен му изгледа нејасан и несигуран, и види само његов материјални сјај. Тиме он диже руке од покушаја активног идејног опредијељења, и идеја, кад је од ње одустао, нимало га не занима. Овим је подривен сами основ демократије: јер она и јесте то, судар политичких идеја у јавности, између којих идеја људи онда слободно бирају.

Насупрот, обичан човјек зато живо види свеприсутност политичких партија у свакодневном животу, и њихову објективну снагу у пољу економског: у пословању, у добијању тендера (само „вјетар у једру“ или чак елиминација конкуренције), у добијању субвенција и кредита, код запошљавања итд. Онда он поступа циљнорационално: одустаје од разумијевања и активне измјене политичкога процеса, него му се препушта у руке и тражи да себи олакша, тј. препушта се странци, а само из свог властитог материјалног интереса и дијелом из страха од националне угрожености. Ово расположење треба странкама, и на њему оне и подижу свој зачарани замак. На овом почива и чињеница да у нас политичке странке не морају имати никакве озбиљне и конкретне програме, и једва да их уопште имају. То је најчешће надувени галиматијас: гомила нејасних баљезгарија, хокус-покус техничких мјера и апстрактних циљева.

Гласови се још и отворено купују, за новац, за товар пијеска, за парче асфалтног пута. Што се ово неизоставно понавља пред сваке изборе, то је –  отворена увреда народу.

И још више: дијеле се такви пакети, у којима су, стидно је и писати, нпр. уље, макарони, шећер. И то и људима, домаћинима, који ниуколико нису гладни; можда тешко живе, али – нису гладни. И људи то онда – узимају. Ово изгледа раблеовска гротеска. Али ни то није случајно, него се тиме срачунато уништава народно достојанство, унижава се народ, домаћин да узима непотребну милостињу, навикава се на подношење увреда, и паразитира се онда на његовој кроткости: ријечју, народ се морално упропаштава за политички ћар. На овоме се касније ванредно профитира: тј. тачно казано – размјењују се милиони и макарони. Ја сам љут због овога на Србе, али не толико на те бестиднике што шаљу и дијеле пакете, него на све што ту увреду нијемо примају. Сви ти политички мајмуни што срачунато упропаштавају и унижавају народ, треба да оду бар испсовани, и попљувани, ако и не разбијених глава. Већ је и страшно досадила прича како су Срби наводно храбри пред смрћу а кукавице пред животом. Није довољно! Народ само да их редом опсује и отјера, а бар псовати Срби знају, и више је учињено за демократију у РС него уколико се само „гласа за мање зло“.

Друго је: политичка воља народа се мора тачно изразити. Овдје спадају технике и организација избора и изборни систем, о чему је, мислим, од ова три корака иначе највише речено. Уколико се ради о манипулацији и злоупотреби, и ако се она не изводи кроз сами изборни систем, то се своди на корупцију изборног процеса која се дијелом ослања на корупцију бирачког тијела, што је претходно казано, а дијелом на корупцију службеног изборног персонала: посматрача, котнтролора, бирачких одбора итд. На овај други начин се изражена воља, ако и у својој супстанци ишчашена са претходних разлога, даље саображава потребама тих којима је успјело да корумпирају изборни персонал.

Трећи став: исказана воља се мора извршити. Овдје је главно поштивање предизборних обећања, и, једнако важно поштивање рокова. Свако треба да обећа само то што може испунити, и што може испунити у датом мандату. Све остало је гола обмана! Проценат неиспуњених обећања за која се гласало је ванредно висок, јер политика према тако инертном бирачком тијелу, чим прођу избори, не осјећа никакву обавезу. Бирачко тијело од кога је трећина купљена, трећина на јуриш освојена (велик број неопредијељених, који гласају на празну молбу познаника и кад иначе не би: ово се наслања на општу неспособност највећег броја људи да уопште кажу – не, не може, не дам!), а трећина огорчено непокретна, такво бирачко тијело, дакле, и не може очекивати поштовање и одговорност изабраних политика. Овдје је нарочито и питање политичких конвертита, тзв. прелетача, тј. људи који добијају гласове за једну политику, само да би по изборима пришли другој, чак супротној политици, и баш оној политици на чијој су жестокој критици у кампањи нпр. и добили гласове. Овим се, онда, по трећи пут искривљује изречена воља народна.

У РС се, према томе, демократски легитимитет задобија тако: у нас у пољу политичког има само bourgeois па и то буржоа развучене памети и са озбиљним осјећањем ниже вриједности. Ово осјећање, рекосмо, није се развило стихијски него је потхрањивано.

Због овога немамо ни праве јавности, тиме ни контроле која на јавности почива. (Од формалних претпоставки демократије, узмимо само кичму њену – медије. Без слободних медија нема демократије, и медији су зато свуда највише на удару од политике, а за њихову слободу треба се највише и борити, „више него за градске зидине“ – речено ријечима мрачнога мудраца. Сјетимо се и ријечи првога „лава револуције“, грофа Мирабоа, што се за слободу штампе у Француској тукао пред велике догађаје: „Одузмите слободу штампе Енглеској па је дајте Турској: Енглеска ће постати Турска, а Турска Енглеска.“ Овим је све речено: а ми смо спали на недостојни и тровачки, само умивени памфлетизам РТРС-а и БН-а. Ово, мислим, сви знају, зато је згодно за слику. Али са другим формалним условима демократије не стоји много боље.)

У вези с тим, за поређење, двије сродне појаве: постоји један институт облигационог права који се зове прекомјерно оштећење (laesio enormis). Овдје је он, рекло би се, скривен, јер се на мало оштећује велики број људи, што у суми износи велика корист, докле су код овог института уговорне стране двије, или неколико, јасније видљиве па се лакше санкционише. Тј. у народу се непрекидно одржава свијест како је појединачни глас, битни облик политичког постојања грађанина у демократији, небитан, невриједан, како је зрно прашине, да га се онда исплати продати и за багателну цијену. Али ако је тако неважан и немоћан, зашто се око њега тако труде? Слично је изведена и пљачка у ваучер-приватизацији, откупом преко приватизационо-инвестиоционих фондова и на други начин, без тога да је људима претходно објашњено шта то све значи, него да је најбоље да се пусте у руке господи експертима. Да ли је изненађење што господа експерти нису били и савјесна господа?

У филму Пол Томаса Андерсона „Биће крви“, главни лик, нафташ Денијел Плејнвју (игра Денијел Деј Луис), оцијенивши да под посном земљом лежи океан нафте, начини се да туда лови препелице, те сопственицима те посне, камените земље, који о томе нису одмах ништа слутили – даде „цијену препелице“ а не „цијену нафте“. На овом поступку обмане се у РС убија демократија, а успоставља политички феудализам.

Главни је разлог, дакле, у овоме. У представничкој демократији изабрани представник није правно обавезан да врши народну вољу. Он је обавезан политички (требало би и морално, уколико је човјек од образа, али у ово не треба полагати вјеру). Како полтички вукови у нас у правилу знају са каквим инертним бирачким тијелом и народом имају везу, они се на своју обавезу неће нарочито освртати. Из овога се, у сваком изборном циклусу, као птица феникс, само формално обнавља демократија. У истини ње нема.

 

Самоодбрана је дужност и обавеза

 

Само је један начин да власт буде одговорна. То: да се боји свога народа. Јер власт, у правилу, не зна за поштовање без страха. (Уопште, поштовати без страха, то је могла знати аристократија, можда племство какво је било у Европи до XVII вијека; демократска је власт у томе смислу неизоставно – простачка.) Ово је истовјетно са разбијањем политичкога феудализма и представљањем демократије Републици Српској.

У писму Томаса Џеферсона пуковнику Виљему Стивенсу Смиту од 13. новембра 1787. стоји: „Саклони нас Боже двадесет година без побуне!“… „И која држава може сачувати своју слободу, ако њени управљачи не би били упозорени, од времена на вријеме, да је народ задржао дух отпора? Нека народ узме оружје!“ … „Дрво слободе мора се заливати крвљу родољуба и тирана! То је природна његова храна.“

Не мислим да ми своје властодршце треба да убијамо, него треба мислити историјски. Од овога је писма више од два вијека, и многа је вода протекла. Али смисао је његов остао, а то: за слободу се има борити, и та борба јесте борба непрестана. У народу има изрека: „Да нема вјетра пауци би небо премрежили“. Вјетра нам треба: буре, југа, развигора!

А за основну, коријенску промјену треба, поред економског развоја, и координисанога труда у два правца: прво, непрестано тући по власти, квазиелити и политичкој култури, из свега расположивог оружја, чиме ко може – од топа до револвера, и докле год је праха и џебане; друго, подизати свијест и самосвијест народну, радити са људима, објашњавати ствари, излазити скупа из мрака саможивости, самопрезира и огорчења. Тај је задатак тако велик по обиму, и толико деликатан по садржају, да је можда потребно и цијелу једну генерацију „бацити и потрошити“ за овај циљ, ако не више. Техници извођења овога предузећа треба поклонити посебне расправе. Питање је само – имамо ли ми генерацију која је на ово спремна?

Ако ипак расте таква генерација, скривена нашем виду, поздрављамо је Тукидидовим ријечима: срећа је у слободи, а слобода у храбрости.

Дакле, вјетра! А неће бити лако.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *